Španija: Narod treba da odluči: „Da“ republici, „ne“ monarhističkom nasleđivanju

Prenosimo proglas drugarske organizacije iz Španije, Lucha de clases (Klasna borba), o podršci masovnim protestima za referendum o uspostavljanju Treće Španske Republike nakon abdikacije kralja Huana Karlosa, koga je na vlast svojevremeno doveo fašistički general Fransisko Franko:

Abdikacija kralja Huana Karlosa je pokušaj ublažavanja krize režima uspostavljenog 1978. Država Španija je zapala u najveću ekonomsku i društvenu krizu kakva se ne pamti decenijama, a režim je u očima naroda izgubio svoj legitimitet.

Mobilišimo ljude zarad zahtevanja Ustavotvone skupštine i ukidanja Ustava uz 1978!
Zahtevajmo ustav kojim se uspostavlja republika i pružaju puna demokratska prava narodima koji žive u Španiji!
Privreda se mora dati u ruke radničkoj klasi i izrabljivanim društvenim slojevima!

Režim iz 1978. je nastao kao ograničena građanska demokratija iz dogovora između naslednika Frankovog režima (Suarez, Fraga) i reformističkih lidera radničkih partija (Karilo i Gonzales). Farsa „demokratske tranzicije“ je služila za abortiranje revolucionarne borbe omladine i radnika protiv Frankove diktature, amnestiranje zločina diktature, usvajanje Frankove zastave i nametanje teritorijalnog jedinstva Španije vojnom silom.

Sada već bivši kralj Huan Karlos od Burbona nije mogao da sakrije svoju mračnu ulogu u istoriji Španije: Frankov lični izbor za krunu, on je uvek imao specijalan odnos sa vrhom kapitalističke klase, koja nikada nije bila škrta kada je trebalo činiti ekonomske usluge za kraljevsku porodicu. Ostalo je još puno toga da se otkrije oko nejasne uloge Huana Karlosa tokom pučističke zavere 23. februara 1981. Prava uloga monarhije Huana Karlosa (koga će najverovatnije naslediti njegov sin Felipe) nije bila uloga „oca građana“, kao što se tvrdi u propagandi koju su nažalost prihvatile i mnoge levičarske organizacije, već Ustavom zagarantovano držanje raznih nedemokratskih ovlašćenja: pravo na veto svih fundamentalnih zakona, mesto vrhovnog komandanta oružanih snaga, ovlašćenje za proglašavanje vanrednog stanja i stvaranje izuzetaka pred zakonom... ukratko, ova ovlašćenja mu omogućavaju da oko sebe okupi snage reakcije u borbi protiv naroda.

Danas, oni koji su decenijama upravljali privredom i najvažnijim državnim institucijama – monarhijom, vladama, parlamentom, sudstvom i represivnim aparatom – su se pokazali potpuno nesposobnim da pruže budućnost milionima radnika i građana, niti da ponude rešenje za ekonomsku i društvenu krizu koja je spopala španski kapitalizam. Naprotiv, jedino što mogu da nude jeste 6 miliona nezaposlenih, rastuće siromaštvo, niske plate, prekarne radne odnose, emigraciju i rezanje socijalnih službi. Dok moćni dobijaju imunitet na zakone i nastavljaju sa gomilanjem bogatstva, Država pojačava policijsko nasilje nad pobunjenim radnicima i omladinom. Kucnuo je čas da narod preuzme svoju sudbinu u sopstvene ruke. Abdikacija kralja u očima miliona otvara mogućnost za postavljanje pitanja republike. Neverovatni proces u poslednje 3 godine nam šalje jasnu poruku: Snazi masovnih pokreta se ništa ne može odupreti.

Inteligentniji pripadnici buržoazije su već izvesno vreme svesni da (bivši) šef države sve više gubi ugled zbog brojnih korupcijskih i ličnih skandala njega i njegove porodice, što samo dodatno slabi stabilnost španske države još od stvaranja pokreta „Indignados“ 2011. Nije slučajno što sve zvanične ankete ukazuju na učestalo odbacivanje monarhije i jačanje republikanskog sentimenta, naročito među omladinom.

Režimski političari sada ponovo pokušavaju da nas uvuku u politiku „konsenzusa“ iz 70ih godina prošlog veka, koja je očuvala režim izrabljivanja u kome dominira 100 porodica moćnika koji su napunili svoje džepove tokom Frankove ere nakon što su slomili revolucionarni pokret naših predaka. Nova generacija pak zahteva kraj monarhije i režima koji je Franko ostavio iza sebe – lažne demokratije u kojoj svake četvrte godine možemo da biramo vlast koja će u svakom slučaju ispunjavati volju ekonomske oligarhije koja upravlja zemljom.

Stupanjem Felipea od Burbona na presto stari režim pokušava da nalakira instituciju čija je suština antidemokratska. Mi nećemo NASLEĐIVANJE, mo hoćemo UKIDANJE fašističkih i feudalnih relikata Španije, među koje spada i monarhija.

Reči premijera Mariana Rahoja povodom abdikacije kralja, „Obaveštavam vas da će proces proteći u kontekstu institucionalne stabilnosti“, se kose sa stvarnim dešavanjima.

Svesni moralnog i političkog sunovrata krune i Huana Karlosa, gornji ešaloni vlasti su već mesecima diskutovali i odlučili o njegovoj abdikaciji u korist sina Felipea. Sve što je bilo potrebno za sprovođenje smene je prvi pogodni povod.

Okidač za Felipeovo stupanje na presto su bili izbori 25. maja, koji su otkrili ekstremno slabljenje dveju partija na koje se režim oslanja, PP i PSOE, te jačanje levih tendencija u društvu sa jasnim antikapitalsitičkim i antimonarhističkim karakterom, što je dovelo do panike starog režima. Oni sada nameravaju da novo i prijateljsko lice Felipea od Burbona iskoriste kao zakrpu za istruleli sistem koji puca po šavovima.

Naši zadaci u ovakvoj situaciji su sledeći:

Kao prvo, treba hitno pokrenuti masovnu mobilizaciiju na ulicama i zahtevati početak ustavotvornog procesa u kome bi se ukinuo nedemokratski Ustav iz 1978. i organizovao referendum na kome bi stanovništvo slobodno odlučilo da li hoće monarhiju ili republiku. Na društvenim mrežama je već organizovano više demonstracija u različitim gradovima. Pozivamo radnike, omladinu, socijalne i narodne aktiviste da učestvuju;
Izbori 25. maja i situacija koja je posle njih usledila su jasan izraz povezivanja levih organizacija, sindikata, socijalnih pokreta i platformi „Dostojanstvo“ koje su pokrenule demonstracije 22. marta na kojima su objavile svoje odbacivanje starog režima i izrazile želju za širokim političkim frontom. Lideri Ujedinjene levice, PODEMOS-a i ostalih socijalnih i narodnih pokreta moraju da preuzmu vođstvo i sprovedu ovaj zahtev;
Demokratska i federalna republika bi predstavljala krupan korak ka napred, iako i dalje nedovoljan. Narod ne može biti suveren ukoliko sam ne kontroliše komandne visove privrede (bankarski sektor, krupne korporacije i multinacionalne kompanije, krupne zemljišne posede) pod upravom radnika koji u njima rade, čime bi se zastupali interesi apsolutne većine koja pati pod efektima krize i nepravednošću sistema. Stoga našu borbu za republiku moramo povezati sa eksproprijacijom komandnih visova privrede i preoteti ih od 100 porodica koje poseduju zemlju – dakle moramo se boriti za federalnu socijalističku republiku.

Narodna mobilizacija za republikansku Ustavotvornu skupštinu!

Svi na ulice danas poslepodne!

Za politički front levice, socijalnih pokreta i radničkih organizacija!

Za socijalističku federativnu republiku!