Razmišljanja o događajima u Francuskoj

Da su lideri francuske Socijalističke partije pravi socijalisti, ne bi bilo problema. Da su lideri Komunističke partije pravi komunisti, ne bi bilo problema. Oni bi otuđenoj omladini dali razlog da se bore, pravi cilj, smisao života. Ali s obzirom da oni iznad svega cene svoj ugled; pošto se drže svom svojom snagom kapitalističkog sistema, prihvatajući tržište čak i kad ono propada i uživaju da marširaju Jelisejskim poljima zajedno sa političkim predstavnicima bankara i kapitalista, oni ne mogu ništa ponuditi.

Da li je onda čudno kada očajna i otuđena omladina traži neke destruktivne izraze? Francuski radnici ne smeju dopustiti da pod uticajem emocija podrže zakone koji će sutra biti okrenuti protiv njih. Danas televizija i štampa upiru prstom u islamske ekstremiste kao neprijatelje Francuske. Sutra, kada radnici budu štrajkovali i protestvovali u odbrani svojih radnih mesta, plata i prava, isti mediji će sindikate proglasiti „unutrašnjim neprijateljima".

Dok pišem ove redove, drama u Francuskoj je upravo dosegla krvavi vrhunac završivši smrću jednog od dva čoveka koji su pobili osoblje Šarli Ebdoa. Ovaj rasplet je bio neizbežan poput kraja grčke tragedije. Nije bilo realnih izgleda za bilo koji drugi. Tri veoma dramatična dana koji su privukli pažnju celog sveta završili su sa dvadesetoro mrtvih, još nepoznatim brojem ranjenih i traumatizovanom nacijom.

Među mrtvima su i dva naoružana pojedinca koja su bila uzela taoce, uključujući žene i decu, u jevrejskom supermarketu u četvrtak, po svemu sudeći iz solidarnosti prema atentatorima iz Šarli Ebdoa. Potonji su, nakon policijske potere krupnih razmera, koja je mobilisala čitavu francusku policiju i deo vojske, konačno bili uhvaćeni u fabrici gde su, nakon osmočasovne opsade, pali pod kišom metaka. Nakon ovoga je odmah usledio napad na supermarket, gde su poginuli jedno naoružano lice i četiri taoca. Sudbina saborca tog naoružanog čoveka je nepoznata u vreme pisanja ovog teksta.

Poput ogromnog kamena koji je bačen u jezero, događaji iz Francuske nastavljaju da šalju talase koji odjekuju širom Evrope i dalje. Počeli su 7. januara, kada su dva naoružana čoveka upala u pariške prostorije Šarli Ebdoa, nedeljnika poznatog po svojim kontroverznim satiričnim karikaturama, i ubila deset zaposlenih u njemu. Dva policajca su takođe poginula. Ova dela su izazvala talas besa i zgroženosti. Osuđena su zbog svoje brutalnosti i kao ciljani napad na slobodu govora.

Kao marksisti, mi osuđujemo ovo bezrezervno. Ali nećemo se priključiti licemernom horu koji orkestriraju ljudi koji nemaju ama baš nikakvog prava da osuđuju ubilački terorizam, za koji su sami u vrlo značajnom stepenu odgovorni.

Kakva je zaštita bila pružena osoblju Šarli Ebdoa? Dobro se znalo da su jedna od glavnih meta za napade. Njihove glasne kritike islama su već izazivale pretnje iznova i iznova, a njihova kancelarija je već bila napadnuta zapaljivom bombom 2011. godine. Ipak, u odsudnom trenutku, kada su njihove ubice došle na vrata, jedina „zaštita" im se sastojala od dva nenaoružana policajca, koja su oba ubijena, od kojih je jedan upucan nakon što je ranjen pao na zemlju.

Ko god da je to organizovao, nije bila reč o nasumičnom napadu. Atentatori su, izgleda, imali detaljno znanje o planu zgrade i tačnom danu i satu kada je uredništvo prisutno. Prema navodima, prozvali su imenima uvredljive karikaturiste pre nego što su ih pokosili kalašnjikovim. Snimak pokazuje da su atentatori vikali „Osvetili smo proroka Muhameda" dok su napuštali zgradu.

Brzo je izašlo na videlo da su atentatori bili braća Said i Šerif Kuaši, alžirskog porekla, rođeni u Francuskoj. Zašto su njihovi identiteti tako brzo otkriveni? Ispostavilo se da su bili dobro poznati francuskoj obaveštajnoj službi. Šerif Kuaši je bio osuđen na 18 meseci zatvora 2008. godine, nakon što je bio osuđen za terorizam zbog pomaganja da se švercuju borci za Irak.

Maja 2010, policija je uhapsila Šerifa Kuašija, Džamela Begala i više njihovih saradnika sumnjičeći ih za terorističke aktivnosti. Tužilaštvo je naglasilo da je Begal imao uticajnu ulogu u radikalizaciji Kuašija, koji je bio okarakterisan kao "učenik" koji gravitira ka Begalu. Policijske racije u domu Kuašija su otkrile video snimke govora članova Al Kaide. Istorija internet sajtova koje je Kuaši posećivao je otkrila više stranica koje su vezane za islamizam i džihad.

Kasnije se pokazalo da su ta dva čoveka takođe na listi osumnjičenih za terorizam u SAD. Pa ipak, uprkos ovome, uspeli su da izvedu svoj smrtonosni plan iznenađujuće lako. Ako su dva čoveka bili relativno istaknuti sumnjivci, kako su mogli da stignu, i to naoružani do zuba, do vrata časopisa poznatog po tome što je istaknuta meta džihadističkih terorista. Ko je bio zadužen za nadzor? Ovo postavlja mnoga pitanja, ali do sada je malo odgovora dato.

Predsednik Fransoa Oland je proglasio trodnevnu žalost nacije. Zastave su se vijorile na pola koplja i minut ćutanja je davan širom zemlje. Crkva Notr Dam je zvonila, čak su i svetla na Ajfelovom tornju bila ugašena. Predsednik se zaklinje svime što je sveto da će ubice biti ulovljene i izvedene pred lice pravde i naređuje punu mobilizaciju snaga države, radi odbrane javnih zgrada, džamija i drugih potencijalnih meta.

Međutim, sve ovo je malo prekasno za nesrećne žrtve koje su poklane poput ovaca prošle srede. Zapita se čovek zašto ove mere nisu preduzete ranije. U govoru u kojem je izneo hrpu posthumnih pohvala o mrtvim novinarima, predsednik sa suzama u oku ih je nazvao „herojima borbe za slobodni govor". Šteta što ni on ni njegove „sluge" u policiji i obaveštajnim službama nisu pokazale mnogo interesovanja za ove heroje dok su bili živi.

Zašto su to uradili?

Šta je motivisalo te ljude da urade tako nešto? Šerif Kuaši je ranije rekao da je zgrožen mučenjima iračkih zatvorenika u američkom zatvoru Abu Graib, u blizini Bagdada. Sada se pojavljuje u ulozi džihadističkog dželata. Nikakva tajna nije da postoji veza između ubistava u Parizu i stranog džihada. Mnogi su bili radikalizovani i obučavani na Srednjem Istoku, u Avganistanu, Pakistanu i Jemenu.

Nedavno je Sirija postala glavno odredište za džihadiste u nastanku širom Evrope. Izgleda da je najveći kontingent evropskih boraca u Siriji iz Francuske, što nije iznenađujuće ako se u obzir uzme njena znatna muslimanska populacija. Sve ovo je jasno. Ali ko je odgovoran? Fino se zaboravlja da je pre samo nekoliko godina Zapad (uključujući i Francusku) predstavljao džihadiste u Siriji kao „borce za slobodu", koji vode herojsku borbu protiv tiranskog Asadovog režima. Ono što se danas zove Islamska Država, primalo je novac i oružje od Amerike, Britanije, Francuske, kao i od Saudijske Arabije i Katara.

Sada se isti ti ljudi denunciraju kao varvari i divljaci. Zašto? Zato što su odrubili glave nekolicini zapadnih zarobljenika. Ali isti ti ljudi su klali, obezglavljivali i razapinjali po Siriji godinama. Da li su „slobodni" zapadni mediji bili slepi i gluvonemi, pa nisu znali za te stvari? Ili pak borci za slobodu postaju divljaci samo zato što odrube glave građanima zapadnih demokratija? Dovoljno je postaviti ovo pitanje, pa da se u svojoj gadnoj golotinji otkriju dvostruki standardi imperijalista.

Podsetimo se da su gospoda Bler i Buš pravdali invaziju na Irak na osnovu toga što se radi o „ratu protiv terorizma". Proklamovani cilj je bio navodna zaštita Amerike i Evrope od terorističkih napada. Više od deset godina je prošlo od invazije na Irak, a teroristička pretnja, umesto da nestane, gora je nego ikada pre.

Invazija na Irak je trebalo da bude uperena protiv Al Kaide, ali, pre nego što su Amerikanci umarširali u Bagdad, Al Kaide u Iraku nije ni bilo. Sada, zahvaljući invaziji i haosu koji je donela, Al Kaida i druge grupe imaju veoma čvrsto uporište u Iraku, uporište koje postepeno transformišu u bazu iz koje nameravaju da organizuju terorističke napade širom Evrope i drugde.

Pominjanje Abu Graiba od strane Šerifa Kuašija je veoma značajno. Prema Bušu i Bleru, invazija na Irak je trebalo da predstavlja pobedu demokratije nad tiranijom. Umesto toga, jedna tiranija je zamenjena drugom, još gorom tiranijom. Strani okupatori tretiraju Iračane kao poraženi narod. Hapšeni su i pritvarani bez suđenja, u mučilištima poput Abu Graiba. U tom ozloglašenom zatvoru su Amerikanci mučili, ponižavali i ubijali Iračane. Slike ovih izopačenosti, koje su izvodili predstavnici demokratske, hrišćanske, zapadne civilizacije viđene su širom sveta i bez sumnje su razbesnele mnoge mlade Muslimane, od kojih su neki bačeni u ruke džihadistima.

Ovo se ne može odbaciti kao delo malog broja odmetnutih Amerikanaca. Britanci su bili podjetnako brutalni u svom tretmanu pritvorenika u Iraku. Što se Amerikanaca tiče, sada je već opštepoznato da je CIA imala izuzetno raširen program mučenja. Divne li reklame za blagodeti zapadne demokratije! Podrazumeva se da ništa od ovoga ne može opravdati brutalni teroristički napad počinjen u sredu u Parizu. Ali hajde da ne zaboravimo da se mnogo gori zločini čine od strane imperijalizma u Iraku, Avganistanu i drugim zemljama. I to se nastavlja do danas.

Na taj način, imperijalizam deluje kao najefikasniji regruter za džihadističke teroriste. Odgovornost imperijalizma se tu ne završava. Generalno ljudi ne shvataju da su i talibani i Al Kaida bili organizovani, naoružavani i finansirani od strane Amerike i njihovih pakistanskih i saudijskih marioneta, kako bi se borili protiv Rusa u Avganistanu 80-ih godina prošlog veka.

Zločini imperijalizma

Postupci imperijalizma su izazvali haos i krvoproliće svugde: U Iraku, Siriji, na severu Nigerije, u Avganistanu i Pakistanu. U svim ovim zemljama se svakodnevno dešavaju masakri i zločini hiljadu puta gori od onog koji je počinjen u Parizu. Postali su toliko uobičajeni, toliko normalni da zapadna štampa jedva o njima više i izveštava. Destabilizovanjem Srednjeg Istoka i Severne Afrike, imperijalisti su stvorili čudovišta i, pre ili kasnije, njihovi zločini u inostranstvu će se vratiti da ih progone.

Francuski imperijalizam se isprva držao dalje od rata u Iraku, igrajući vlastitu igru na Srednjem Istoku, što je veoma nerviralo Amerikance. Ali odnedavno se je i Pariz „uskočio na voz" i sada teži da preotme britanski „poseban odnos" sa SAD - odnosno, da postane pudlica Vašingtona. Entuzijastično se priključio koaliciji pod vođstvom SAD koja bombarduje položaje IDIL-a u Iraku. Ranije je pružio podršku zbacivanju Gadafija u Libiji, što je dovelo do haotične situacije u kojoj su različite grupe džihadista preplavile velike delove Sahare i podsaharske regije i prete severu Nigerije. Ovo je od Francuske, koja ima najveću muslimansku populaciju u Evropi (oko 4-5 miliona), napravilo glavnu metu džihadističkog terorizma.

Sada su se konačno pilići vratili kući kao kokoške, samo što ove konkretne kokoške nose bombe umesto jaja. Bezbednosne službe u Francuskoj i širom Evrope suočavaju se sa scenariom ravnim košmaru. Nakon što su usavršili vetšinu smrti, ubijanja i pravljenja haosa, bivši „borci za slobodu" (sada poznati pod imenom „opasni ekstremisti"), vraćaju se kući, raspaljeni žeđu za osvetom i mržnjom prema svemu zapadnom. Mešaju se sa stanovništvom i ostaju nevidljivi sve dok ne izrone, kao u Parizu prošle srede, da bi ljudima Evrope dali malo da probaju kakav je život u savremenoj Siriji. Kako je rekla jedna Francuskinja, „Srednji Istok je došao u Evropu".

Šef britanske obaveštajne službe je upozorio na „povišenu opasnost od terorističkih napada u Britaniji" i fatalistički je priznao da je „nemoguće sprečiti svaki napad". Ove reči neće pružiti nikakvu utehu običnim ljudima Francuske ili Britanije, koji ni na koji način nisu odgovorni za zločine imperijalizma, ali koji će biti glavne žrtve krvavih terorističkih napada, koje ti zločini neizbežno izazivaju. Teroristi će, naravno, birati „meke" mete, koje uključuju civilne, a ne vojne ciljeve. Naravno da je mnogo lakše pobiti uredništvo Šarli Ebdoa nego dići u vazduh avion, ili isti zabiti u Bliznakinje.

Sukob kultura?

Zapadni novinari vole da vide tekući sukob kao „sukob kultura", to jest sukob između vrednosti demokratskog (zapadnog) prosvetiteljstva i opskurantističkog (islamskog) varvarstva. Ova utešna misao im služi kao zgodno opravdanje za podržavanje oslabljenja ili čak ukidanja građanskih sloboda kod kuće (ovo je poznato kao „odbrana demokratije") i lansiranja učestalih vojnih avantura u inostranstvu (poznatije kao „rat protiv terorizma"). Začudo, džihadisti vide taj sukob na potpuno isti način, izuzev momenta gde su oni u pravu, a Zapad greši.

Mediji izražavaju šok i užas nad divljaštvom takozvane Islamske Države, koja odrubljuje glave svojim zatočenicima i to slavi u bolesnim ubilačkim video snimcima, kao i nad pokoljem koji po Avganistanu i Pakistanu čine talibani. Sve ovo se pripisuje islamskom fundamentalizmu. Ali verski fanatizam nije nešto na šta islam ima monopol. Zar jevrejski naseljenici u Palestini ne pravdaju svoje zločinačke provokacije citiranjem verskih tekstova?

Takođe, postoji mnogo verskih fanatika u hrišćanstvu, čiji su zločini mnogo veći od onih Islamske Države ili talibana. Rečeno je da su Toni Bler i Džordž V. Buš seli da se pomole zajednog pre nego što su naredili bombardovanje Iraka i da su potom otišli da spavaju mirne savesti. Ova dva čoveka (obojica hrišćanski vernici, rečeno nam je) su odgovornija više od bilo koga drugog za krvavi glib na Srednjem Istoku.nous sommes la classe ouvriere

Prostitutke iz medija svakodnevno verno ponavljaju poruke koje im šalju njihove gazde (ovo je poznato kao „sloboda štampe"). Televizija i novine izdaju mrka, neprestana upozorenja o pretnjama od terorizma, stvarnog i izmišljenog. Kao posledica ovoga, društvo zahvata strah, koji postaje morbidna opsesija. U ovom kontekstu, ubistva u Parizu, prirodno, vode ka osećanju besa i zgroženosti.

Glavni profiteri će biti desničarske, anti-imigracione i rasističke partije, poput Nacionalnog fronta Francuske, Vildersove partije u Holandiji ili UKIP-a (Partija nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva, prim. prev.) u Britaniji. Kao izraz bezizlaznog karaktera kapitalizma, anti-imigrantski sentiment - posebno onaj antimuslimanski - širi se Evropom, poput otrovnih isparenja. Brutalni teroristički napadi, poput ovog u Parizu, samo neguju ovu bolest. Uprkos njihovoj prividnoj suprotnosti, desničarski nacionalisti i islamisti se oslanjaju jedni na druge i hrane se jedni drugima. U stvari, oni su glava i pismo istog reakcionarnog novčića.

Kriza kapitalizma je jedna sloj omladine imigrantskog porekla gurnula prema islamistima u prethodnom periodu. Koren ovoga ima malo veze sa religijom, a mnogo više sa siromaštvom, odsustvom bilo kakve perspektive i opšteg raspadanja društva, pogoršanog rasističkim napadima i policijskim siledžijstvom. Ali najodlučniji faktor je bio potpuni neuspeh levice i sindikata da ponude izlaz toj nezadovoljnoj omladini. Još gore, reformističke vođe su sve stale u stroj sa nacionalistima na desnici i zaboravili su na klasnu politiku. Vrlo rečito o tome svedoči činjenica da vođe KPF (Komunističke partije Francuske, prim. prev.) sada pozivaju na nacionalno jedinstvo.

Propadanje kapitalizma i terorizam

Živimo u vreme kada kapitalizam pokazuje sve simptome krajnjeg propadanja. Postavši nemoćan da dalje razvija proizvodne snage kao što je činio u prošlosti doveo je čovečansto u slepu ulicu. Proizvodne snage stagniraju ili propadaju. Milioni su osuđeni na život u siromaštvu, glad i očaj, dok bestidno bogati postaju još bogatiji. Osamdeset pet milijardera poseduje više dobara nego polovina čovečanstva.

Oboleli kapitalizam na samrtničkim mukama preti da sav ljudski rod povuče u ambis. Ratovi se pokreću jedan za drugim. Sedinjene Američke Države troše 640 milijardi dolara svake godine na oružje, dok milioni nemaju hranu, odeću, utočište, pa čak ni vodu za piće. Taj kriminalni izrabljivački režim uzgaja ratove, poput onih koji su opustošili Irak i Avganistan. Zaoštrava nacionalne antagonizme i ohrabruje rasizam, šovinizam i ksenofobiju. U tom kontekstu moramo sagledati širenje terorizma kao globalne pojave koja nalikuje na užasavajuću pandemiju za koju nema leka.

Marksizam objašnjava terorizam kao odraz dubokih društvenih protivrečnosti. Krajem devetnaestog veka, u Rusiji su teroristi izvodili atentate usmerene na caristički režim. Njihove metode su bile pogrešne i kontraproduktivne. Ipak, oni su bili iskreni revolucionari, spremni da umru za svoja uverenja. Ti mladi idealisti nisu ubijali žene i decu. Vrlo pažljivo su birali mete, ciljajući oružjem isključivo na carističke zvaničnike, generale, policijske šefove, ozloglašene mučitelje i doušnike.

Često su se nakon terorističkih akcija dobrovoljno predavali policiji. Postupali su kao revolucionarni sveci. Iako je Lenjin hvalio njihovu hrabrost, uvek je osuđivao metode individualnog terorizma kao kontraproduktivne i neskladne sa revolucionarnom borbom proleterijata. Istorija je pokazala da je Lenjin bio u pravu a teroristi ne.

U naše vreme kao i u vreme carističke Rusije, terorizam je izraz nerešivih protivrečnosti koje se nakupljaju decenijama. Savremeni terorizam ima potpuno drugačiji karakter od onog koji je sprovodila „Narodna volja".

Terorizam danas, poput gangrene koja se stvara na telu koje polako umire, nije izraz nade nego očaja. Ne razvija revolucionarnu svest širokih masa nego je zatupljuje. Ne udružuje trudbenike u borbi protiv zajedničkih izrabljivača nego raspiruje mržnju i podele među radnicima različitih nacionalnosti, jezika i vere. Ukratko, nije napredan, nego nazadan. Nije revolucionaran, nego je kontrarevolucionaran.

U groznim terorističkim akcijama džihadista nema ništa napredno. Ne samo da ni iz daleka ne ugrožavaju imperijalizam, nego ga jačaju. Predsednik Francuske Fransoa Oland odmah je osudio „divljački teroristički napad". Nema sumnje, pokušaće da ga iskoristi kako bi ojačao podršku javnosti za svoje vojne avanture u Siriji i Africi – avanture koje za cilj nemaju odbranu naroda, nego osnaživanje francuskog imperijalizma u tim područjima. Takve intervencije stvoriće osnovu za nove i smrtonosnije terorističke napade na francuskom tlu.

Ova teroristička akcija ide u korist desnice i daje veliki doprinos anti-imigrantskom i rasističkom lobiju. Već smo videli velike anti-islamske proteste u Nemačkoj. Opasnost od nasilnih anti-muslimanskih demonstracija u Francuskoj je više nego stvarna. Već postoje izvještaji o rasističkim napadima u nekim delovima Francuske. Tri šok bombe bačene su na džamiju u gradu Le Man, zapadno od Pariza.

Već sljedeće jutro nakon masakra u Parizu u gradiću Vilfranš-sur-Saon, na istoku Francuske, bačena je eksplozivna naprava na kebab radnju neposredno uz džamiju. U južnoj Francuskoj nedaleko od Narbona ispaljeno je nekoliko metaka u smeru muslimanske sale za molitvu, nedugo nakon večernje molitve. Sala je bila prazna i na svu sreću nije bilo žrtava. Ipak, samo je pitanje vremena kada će atmosfera pogroma dovesti do ranjavanja i smrti.

U međuvremenu desio se drugi incident u kojem su ubijena dva policajca i napadač, očigledno povezan sa braćom Kuaši. Ovaj napadač je zarobio taoce u jevrejskom supermarketu u Parizu. Sve ovo dalo je polet populističkom Nacionalnom Frontu Marin Le Pen, koja nije gubila vreme za traženje referenduma o smrtnoj kazni. Mnoge ankete ukazuju da bi 2017. mogla ući u drugi krug predsedničkih izbora. To će osnažiti sve rasističke i anti-imigrantske stranke u Evropi. U današnjoj Francuskoj muslimanska zajednica živi u strahu.

Marksizam nasuprot oportunizmu

Neki budalasti pojedinci, koji sebe iz nekog razloga zovu marksistima, nisu razumeli stvarnu reakcionarnu prirodu islamskog terorizma. Zamišljaju da su Džihadisti anti-imperijalisti zato što ubijaju Amerikance. Neki od njih su otišli tako daleko da koketiraju sa islamističkim organizacijama, pa čak pokušavaju da marksizam usklade sa religijskim opskurantizmom. Dobar (odnosno loš) primjer za to je britanska Socijalistiška radnička partija, organizacija koja je ispod tankog sloja pseudo-marksizma uvek pokazivala ekstremni oportunizam i potpuno odsustvo principa.

Socijalistička radnička partija je počela da flertuje sa džihadistima i islamistima u periodu kada je američki imperijalizam pokrenuo kontrarevolucionarni napad na napredni režim koji se izrastao iz Avganistanske revolucije 1978 godine. U tu svrhu, Vašington je moblizovao sve najreakcionarnije snage u avganistanskom društvu: feudalne zemljoposednike, plemenske poglavice, zelenaše i, posebno, Mule. Ove kontrarevolucionarne mafijaše je naoružala i obučila CIA i pakistanska obavještajna služba (ISI), a velikodušno finansirala reakcionarna saudijska monarhija. Socijalistiška radnička partija je u potpunosti progutala priču buržoaskih medija da se radi o „borcima za slobodu". To je bila izdaja najosnovnijih i najvažnijih načela socijalizma i anti-imperijalističke borbe.

Nakon toga, Socijalistička radnička partija je podržala Muslimansko bratstvo u Egiptu i nastavila da ga podržava dok nije svrgnuto pokretom egipatskog naroda u leto 2013. godine. Ova kapitulacija pred islamizmom, koja se može primetiti i među drugim grupama levice, ne može se opravdati borbom protiv rasizma. Naša je dužnost da branimo muslimane protiv rasističkih napada. Ali uopšte nije naša dužnost da zamaglimo razliku između marksizma i religijskog opskurantizma, a ponajmanje da gledamo na reakcionarne islamističke mafije kao na ''anti-imperijalističke'' pokrete.

Činjenica da se džihadistička gupa protivi imperijalizmu ne mora nužno značiti da je napredna. Postoje mnogi razlozi zbog kojih bi se neko mogao protviti imperijalizmu. Nemački fašisti su 1920-tih učestvovali u borbi protiv francuske okupacije Rurske oblasti pod parolom nemačkog nacionalizma i nezavisnosti. Da li ih je to pretvorilo u progresivnu snagu?

Nema ništa novo u tome. Lenjin je vrlo jasno izrazio svoje mišljenje u svojim tezama o nacionalnom i kolonijalnom pitanju na Drugom svetskom kongresu Komunističke internacionale. Citiram bitne pasuse:

11) S obzirom na zaostalije države i narode, u kojima preovladavaju feudalni ili patrijarhalni odnosi i patrijarhalno-seljački odnosi, posebno je važno imati u vidu:

Prvo, da sve Komunističke partije moraju pomagati građansko-demokratskim oslobodilačkim pokretima u ovim zemljama, i da dužnost pružanja najaktivnije podrške počiva prvenstveno na radnicima unazađene države od kojih je ona finansijski i kolonijalno zavisna;

Drugo, potrebu za borbom protiv sveštenstva i drugih uticajnih reakcionarnih i srednjovjekovnih elemenata u zaostaloj državi;

Treće, potrebu za borbom protiv panislamizma i sličnih trendova, koji nastoje da pomešaju oslobodilačke pokrete protiv evropskog i američkog imperijalizma sa pokušajem da se ojača pozicija kanova, zemljoposednika, mula, itd. (Moj kurziv, A.V.)

Neko bi pomislio da je ovo sve kristalno jasno. A ipak, u pokušaju da se dodvori Muslimanskom bratstvu i drugim islamistima, ideolog Socijalističke radničke partije Kris Harman je zapravo napisao knjigu pod nazivom „Prorok i proletarijat", koja pokušava da ulepša radikalni islamizam. Ovim zaista dodirujemo dno oportunističke degeneracije. Socijalistička radnička partija pravi malu grešku: meša revoluciju sa kontrarevolucijom. Nažalost, nisu jedini.

Ne „nacionalnom jedinstvu"!

U televizijskom obraćanju 7. januara, francuski predsednik, Fransoa Oland, pozvao je na nacionalno jedinstvo i označio je 8. januar danom nacionalne žalosti. On je naglasio da je napadom „cela republika ugrožena", ali i obećao da će „sloboda uvek biti jača od varvarstva". Nikola Sarkozi, bivši predsednik, nazvao je ubijanje „bednim činom" i „napadom na demokratiju". Uz to su se i sve partije establišmenta složile da odbace razlike radi borbe protiv „ekstremizma" i odbrane demokratije pod zastavom „nacionalnog jedinstva".

Demonstracije su najavljene za nedelju, 8. januar, za koje je Oland, kada ga je Marin Le Pen pitala da li će Nacionalnom Frontu biti dozvoljeno da učestvuje, odgovorio da su to demonstracije „svih Francuza".

Jedino rešenje establišmenta na probleme društva je represija, represija i još represije. Samozvani demokratski parlamentarci – „levica" kao i desnica – odmah su požurili da predstave još zakona koji će ograničiti građanska prava i potkopati demokratiju u ime odbrane demokratije. Sadašnji zaglušujući hor „branilaca slobode govora" će slediti novi zakoni koji ograničavaju slobodu govora, ne samo za sluđene džihadiste, već i za francuski narod i posebno za francusku radničku klasu.

Partije i politički lideri koji sad na sebe navlače trobojnu zastavu i pjevaju himne „nacionalnom jedinstvu" su oni koji su predsedavali po nezaposlenosti, rezovima i štednjom. Oni koji su najviše vikali o demokratiji su odgovorni za stalno smanjivanje demokratskih prava. Upitna je i odbrana slobode govora,. Prethodne vlade su zabranile da žene nose burku. Prošlog leta, tokom masakra u Gazi, zabranjeni su skupovi solidarnosti sa Palestinom. Što se tiče slobode štampe, ona ostaje fikcija sve dok je štampa u vlasništvu i pod kontrolom šačice bogatih vlasnika.

Na svoju sramotu, i lideri Komunističke partije su otvoreno stali uz ovaj reakcionarni slogan. To je samo potvrda koliko su oni zapravo daleko od ideje komunizma i lenjinizma. Kakvo jedinstvo može biti između bogatih i siromašnih, eksploatatora i eksploatisanih? Kakvog jedinstva može biti između radničke klase i ciničnih političara kao Sarkozi i Oland? Ideja o jedinstvu radničke klase i buržoazije je kao jedinstvo konja i čoveka koji mu sedi na leđima i udara mamuzama.

Ako želimo da dobijemo poverenje muslimana, imigranata, beskućnika i svih otuđenih društvenih slojeva, potrebno je ne „nacionalno jedinstvo" već upravo suprotno: konačno prekinuti sa trulim i diskreditovanim establišmentom koji je sa pravom zaslužio prezir i nepoverenje ovih slojeva. Ne protestima lažnog nacionalnog jedinstva već mobilizacija radničke klase pod zastavom klasne nezavisnosti za radikalnu transformaciju društva.

Ovde leži problem. Lideri zvaničnog radničkog pokreta ne nude nikakvu perspektivu promjene. Oni su davno napustili perspektivu socijalizma. Oni nemaju poverenje u radničku klasu, i onda se zaprepaste kada radnička klasa nema poverenje u njih. Posebno omladina – koja trpi najveći teret krize, nema posla i nikakve perspektive za budućnost, osjećaju se otuđeni od postojećih političkih partija – ne samo u Francuskoj već svugde.

Osnovna je dužnost radničkog pokreta da se bori protiv otrova rasizma i preduzme sve potrebne mjere da odbrani muslimansku zajednicu od osvetničkih napada. Da bi uradili ovo, radnici se moraju osloniti na sopstvene snage. Ne smije biti nikakvog oslanjanja na buržoasku državu, njenu policiju i njene zakone. Iznad svega, ne smije biti podrške za lažni i izdajnički slogan „nacionalnog jedinstva" – tu najprazniju od svih praznih formula.

Da su lideri francuske Socijalističke partije pravi socijalisti, ne bi bilo problema. Da su lideri Komunističke partije pravi komunisti, ne bi bilo problema. Oni bi otuđenoj omladini dali razlog da se bore, pravi cilj, smisao života. Ali s obzirom da oni iznad svega cene svoj ugled; pošto se drže svom svojom snagom kapitalističkog sistema, oberučke prihvatajući tržište čak i kad ono propada i uživaju da marširaju Jelisejskim poljima zajedno sa političkim predstavnicima bankara i kapitalista, oni ne mogu ništa ponuditi.

Za vladare društva terorizam (čak i pretnja) može koristiti za dezorijentaciju masa i odvući njihovu pažnju sa pravih problema s kojima se suočavaju. Mržnja se sa bankara i bogatih prebacuje na tajanstvene i zastrašujuće „unutrašnje neprijatelje". Ovo takođe odgovara interesima policije i vojske (poznatima kao „snage reda"). Od pada SSSR-a, oni su lišeni starog bauka „pretnje komunizma". Morala se pronaći alternativa da bi se opravdao ogromni godišnji trošak na oružje (poznat kao „odbrana") i povećanje državne moći (poznato kao „bezbednost"). To je pronađeno u obliku islama.

Sadašnji talas emocija može privremeno zaslepiti mase, ali to neće trajati. Francuski kapitalizam se suočava sa dubokom ekonomskom, društvenom i političkom krizom. Radnička klasa će se uskoro okrenuti hitnijim problemima. Oni su se okrenuli Socijalističkoj partiji za rešenje i bili su gorko razočarani. Olandov pokušaj da mahanjem francuskom zastavom vrati njihovu podršku neće uspeti. U Francuskoj će biti spremna pozornica za ogorčenu klasnu borbu. Samo politika klasne nezavisnosti i borba za revolucionarnu transformaciju društva mogu dovesti do pobede.

U Londonu, 9. januara 2015. godine

Serbo-Croatian translation of Reflections on the events in France, from Crvena Kritika