Izbori u Grčkoj: Veliki poraz SYRIZA uz veliku apstinenciju i ulazak fašista u parlament

Nedavni grčki izbori 25. juna doneli su teške poraze za SYRIZA, s liderom Aleksisom Ciprasom koji je danas najavio ostavku. Kolaps SYRIZA-e omogućio je desničarskoj stranci, Nova demokratija da ostvari pobedu. Ovo, zajedno sa povratkom fašističke stranke u parlament, mnogi sa levice tvrde da se grčko društvo pomera udesno i čak da mu preti uspon fašizma. To je površan zaključak koji ignoriše glavni trend: porast apstinencije i razočaranje u institucije buržoaske demokratije. Objavljujemo sledeću skraćenu analizu naših grčkih drugova, koja se može pročitati u celini u dva dela na njihovom veb sajtu, „www.marxismos.com“.

[Source]

Rezultati nacionalnih izbora 25. juna potvrdili su opšte političke trendove izbora 21. maja. Međutim, bilo je tri nova razvoja. Jedno je ogroman porast apstinencije, samo u jednom mesecu od poslednjih izbora. Važno je i što ovi izbori su doneli ogromne gubitke za SYRIZA-u s jedne strane i jačanje fašista u buržoaskom taboru, sa izbornim uspehom Spartanaca (koji ima kontinuitet sa Zlatnom zorom). Konačno, i pored toga što je izašla na vrh, tradicionalna stranka vladajuće klase, Nova demokratija (ND), izgubila je stotine hiljada glasova u rekordnom vremenskom periodu.

Porast apstinencije

Gotovo 800.000 registrovanih birača koji su glasali 21. maja su bili uzdržani 25. juna. To predstavlja oko 8 posto biračkog tela, što je povećalo ukupan zvanični stepen apstinencije sa 38,9 posto 21. maja na sadašnjih 47,17 posto. To je rekord za bilo koje nacionalne izbore u Grčkoj, rušeći prethodni rekord postavljen u septembru 2015. godine sa 43,84 posto.

Oba ova moderna rekorda za apstinenciju došla su neposredno nakon velikih političkih poraza za levicu (izdaja SYRIZA-e istorijskog „NE” glasa protiv Trojkine štednje 2015. godine i izborni kolaps SYRIZA-e pre mesec dana). U oba slučaja, frustracija političkom orijentacijom rukovodstva SYRIZA-e je glavno objašnjenje.

Činjenica da se velika masa apstinirane omladine nije okrenula desničarskim strankama pokazuje da glavni trend nije prelazak u konzervativizam, već političko razočaranje i konfuzija. Ova levičarska omladina čeka da se na levici pojavi nova nada.

Baš ta apstinencija sa leve strane značila je da Nova demokratija bude zaustavljena. Kada je prošlog meseca postojala šansa za izbor levičarske vlade, apstinencija je pala na najnižu tačku od januara 2015. godine. Nasuprot tome, uoči izbora 25. juna, kada je izgled za izbor levičarske vlade bio manji nego ikad u poslednjih nekoliko godina, izlaznost je strmoglavo pala, što je bilo očekivano. Pozivi za izbor „jake parlamentarne opozicije” čini široke slojeve radnika i siromašnih ravnodušnim, nemajući praktično značenje za njih.

Oni sa levice koji prekoravaju radnike i mlade ljude koji nisu glasali, prvo treba da drže odgovorne vođe levice.

Većina onih koji su se suzdržali su krv i meso radničke klase, pripadajući najplebejskim slojevima društva. Oni su izgubili svako poverenje u kapitalizam i buržoasku demokratiju.

Zaokret udesno?

Neke vođe levice (posebno vođstvo SYRIZA-e) dosledno propagiraju ideju da je došlo do okretanja udesno u društvu (opravdavajući tako sopstveno skretanje udesno). Pravi brojevi kategorički pobijaju ovu ideju.

Površan pogled na ukupan performans desnice i krajnje desnice otkriva da, uprkos povećanju od 3 posto u poređenju sa 21. majem, ukupan broj njihovih glasova zapravo se smanjio.

21. maja, desnica i krajnja desnica su osvojile 51,54 posto, ako ubrojimo grupe „jednog problema” poput protivnika vakcinacije. 25. juna, to je poraslo na 54,48 posto. Međutim, ukupan broj glasova smanjio se sa 3,04 miliona na oko 2,84 miliona - odnosno pad od 200.000 glasova! Drugim rečima, mali porast glasova za desnicu i krajnju desnici registrovan na 21. maju u poređenju sa 2019. godinom (porast od 360.000) većim delom je poništen na izborima 25. juna.

Zaista, kao proporcija punoletnog stanovništva (ne samo registrovanih birača), glasovi za desnicu i krajnju desnici zapravo predstavljaju malo manje od 30 posto ukupnog elektorata.

Zašto je Nova demokratija pobedila?

Nova demokratija je ovog puta osvojila 40,55 posto (2,11 miliona glasova), dobivši 158 mandata, u poređenju sa 40,79 posto (2,4 miliona glasova) u maju. Drugim rečima, doživela je pad od gotovo 300.000 glasova za samo jedan mesec, i 135.000 manje glasova nego 2019. godine! To je umanjilo slavlje vladajuće klase.

Pre izbora, političari i mediji vladajuće klase su govorili o tome da će Nova demokratija verovatno osvojiti 44-45 posto i značajno povećati svoje glasove. Čak su sanjali o osvajanju 180 mandata, što bi omogućilo Novoj demokratiji da pokrene reakcionarne promene Ustava samo sa glasovima svojih poslanika.

Prema podacima izlaznih anketa, Nova demokratija je izgubila gotovo 48.000 glasova u korist fašističkih Spartanaca, 48.000 glasova u korist PASOK-a, 25.000 glasova u korist SYRIZA-e, 25.000 glasova u korist Pokreta Pobede (desničarske verske stranke), 22.000 glasova u korist Helenskog Rešenja, 25.000 glasova u korist drugih stranaka i oko 100.000 glasova zbog apstinencije. Drugim rečima, izgubila je glasove i sa leve i sa desne strane, ali uglavnom zbog apstinencije. Ovi značajni gubici bili bi dovoljni da nova stranka pređe cenzus za ulazak u parlament. Oni otkrivaju ne čvrst, već nestabilan i nesiguran izborni uticaj.

Podaci izlaznih anketa pokazuju da je osnova izborne snage Nove demokratije srednja klasa u gradu i na selu, kao i penzioneri. Kao što smo već objasnili, Nova demokratija je prevladala zahvaljujući privremenom osećaju „stabilnosti” nakon poslednje dve godine ekonomskog oporavka među tim socijalnim slojevima, i zahvaljujući ublažavanju fiskalnih pravila širom Evrope i jednokratnoj državnoj podršci domaćinstvima.

Međutim, iako je privremena ekonomska situacija favorizovala Novu demokratiju, ona ne objašnjava u potpunosti zašto je pobedila, posebno razliku od 22,71 procentata kojih je odvajaju od SYRIZA-e. To se može razumeti samo u svetlu desničarske politike koju vodi rukovodstvo SYRIZA-e i opšteg razočaranja koje su posejali među masama radnih i siromašnih slojeva stanovništva.

„PASOKifikacija” SYRIZA-e

Licemerni proroci nesreće koji naseljavaju rukovodstvo levice nas pozivaju da budemo u žalosti od večeri 25. juna. Za njih, izborna pobeda desnice, bez obzira na okolnosti, vodi automatskom zaključku da postoji „desni zaokret” ili čak „fašistički zaokret” u društvu. Ova automatska pojednostavljenja, koja za njih poprimaju karakter navike, proizlaze iz njihove egzistencijalne potrebe da svaki izborni poraz prebace što je dalje moguće od sebe i prebace krivicu na obične radne ljude.

Činjenica je da je Nova demokratija pobedila jer je SYRIZA izgubila - a njen gubitak je isključivo rezultat politike njenog rukovodstva.

25.juna, SYRIZA je osvojila 17,83 posto, što predstavlja 930.000 glasova i 48 mandata. Drugim rečima, za samo jedan mesec izgubila je 2,24 posto i 255.000 glasova. SYRIZA iz juna 2023. sada zaostaje za SYRIZA-om iz izbora 2019. godine za 850.000 glasova i 13,7 procenata! Opšta slika opadanja izbornog uticaja stranke može se opisati jednom rečju: brza „PASOKifikacija”.

Izborna privlačnost SYRIZA-e, posebno za radničku klasu, doživela je veliki udar, počevši da liči na strm pad PASOK-a sa početka prošle decenije, što je odlučujuće uticalo na njegov sve veći buržoaski degenerativni karakter.

Na izbornim područjima Atine, koja imaju većinsko radničko stanovništvo, poput Pireja i zapadnog sektora Atine, SYRIZA je izgubila više od 50 posto glasova u odnosu na 2019. godinu, gubeći 30.000 i 42.000 glasova, redom.

Prema podacima izlaznih anketa, među svim zaposlenima u privatnom sektoru, SYRIZA je izgubila gotovo 50 posto svoje izborne snage u četiri godine, padajući sa 30 posto na 16,8 posto. U ovoj grupi sada je razdvojena samo 5 procenata od PASOK-a, koji se popeo sa 7 posto na 11,5 posto.

Kao odgovor pristalicama teorije o desničarskom zaokretu radničke klase, treba napomenuti da je u istom četvorogodišnjem periodu Nova demokratija pala sa 38 posto na 30,8 posto među zaposlenima. SYRIZA je takođe izgubila više od 50 posto svog uticaja u istom periodu među nezaposlenima (sa 42 posto na 19,2 posto), dok je i pad među državnim službenicima bio značajan (sa 37 posto na 21,5 posto).

Iako je stranka doživela izborni debakl među radničkom klasom, slično su se smanjile šanse SYRIZA-e među srednjom klasom i mladima, pri čemu je udeo stranke među poljoprivrednicima pao sa 26 posto na 13,4 posto, među samozaposlenima sa 27 posto na 16 posto, a među mladima u dobi od 17 do 24 godine sa 36 posto na 19,3 posto.

Jasno je da su pokušaji rukovodstva da opravda svoj desni zaokret kao taktiku širenja svog uticaja među srednjom klasom su se pokazali potpuno lažnim.

Izdaja iz 2015. i politika desničarske vlade

Leto 2015. godine, kada su Aleksis Cipras i njegov tim rukovodstva izneverili svoje obećanje da će poštovati rezultate referenduma, predstavljalo je odlučujući trenutak u padu SYRIZA-e. Stranki nikada nije u potpunosti oprošteno niti je dobijala poverenje nakon toga.

Ovde će zagovornici rukovodstva SYRIZA-e postaviti sledeće pitanje: kako može događaj koji se desio pre osam godina biti određujući faktor za izborni pad koji se desio ovog meseca?

Ljudska svest je konzervativna. Kao pravilo, ona samo kasnije odražava razvoj i procese koji se odvijaju u svetu. Politička svest radnih masa ne sledi jednostavan tok, niti odmah i automatski odražava političku i društvenu stvarnost. Različite faze kroz koje prolazi formiraju se kroz kontradiktorni proces kvalitativnih i kvantitativnih promena, skokova napred i nazad. U ovom procesu, ključni faktor čine veliki događaji - domaći i međunarodni. Igraju ulogu i drugi faktori, poput stanja masovnih radničkih organizacija, iskustva rezultata političkih izbora njihovog rukovodstva, balansa klasnih snaga itd.

Januara 2015. godine, masovnim glasanjem za levi program (naravno, sa primetnim prazninama, kontradikcijama i neskladima), radnici i siromašni su doveli SYRIZA-u na vlast sa 36,34 posto i 2,25 miliona glasova. Nakon što su se podredili Trojki u septembru 2015. godine, SYRIZA je zadržala sličan udeo glasova s malim gubicima, od 35,46 posto, ali apsolutan broj dobijenih glasova je opao za izvanrednih 330.000 glasova, na 1,92 miliona.

Nakon četiri godine sprovođenja uglavnom desničarske politike, koju je pokušala da ublaži kroz izuzetne beneficije za nezaposlene i penzionere, i malo povećanje minimalne zarade prema kraju tog četvorogodišnjeg mandata, udeo glasova SYRIZA-e je dalje opao na 31,53 posto, dok je broj glasova opao još više za 160.000, na 1,78 miliona. Konačno, 2023. godine SYRIZA je doživela izborni pad, gubeći skoro 48 posto svoje snage!

Činjenica da je doživela pad ne dok je bila na vlasti, već dok je bila u opoziciji, dovela je do neke vrste konfuzije koja je donekle razumljiva. Iskorišćavajući tu konfuziju, zagovornici desničarskog zaokreta rukovodstva SYRIZA-e pokušavaju da opravdaju njihove postupke dok su bili na vlasti.

Međutim, treba napomenuti da je izborni pad SYRIZA-e već počeo odmah nakon što je eskalirao njihov desni zaokret dok su bili na vlasti. Tako je od januara 2015. do trenutka kada je prešla u opoziciju u julu 2019. godine, kao vladajuća stranka, već izgubila 465.000 glasova. Drugim rečima, čvrsto neodobravanje već je bilo iskazano zbog njihovog zaokreta udesno. Jedini razlog što ovo neodobravanje radničke klase i siromašnih nije bilo veće bilo je odsustvo bilo koje druge stranke koja bi imala održivo rešenje, od levice do Nove demokratije.

Trebalo bi takođe napomenuti da izborni rezultati loše pokazuju veze radničke klase s nekom strankom i njihov stav prema politikama. Nezadovoljstvo radničke klase i mladih zbog desničarskog zaokreta SYRIZA-e nakon leta 2015. snažno se odrazilo u marginalnom uticaju njihovih snaga u radničkim i omladinskim pokretima, sindikatima i studentskim udruženjima, gde je njihov uticaj bio svuda niži ne samo od KKE, već čak i od PASOK-a. Taj slab uticaj značio je izborni pad koji će uslediti, osim ako se njihova politika drastično promeni dok su u opoziciji.

Samozadovoljstvo nakon jula 2019.

Nakon poraza SYRIZA-e na izborima u julu 2019. godine, Cipras i njegov tim rukovodstva su napravili još jednu fatalnu grešku, pokazujući još jednom svoje političko slepilo i jaz koji odvaja ove reformističke lidere karijerista od života i svesti radničke baze. Analiza rezultata izbora koju je Cipras dao predstavljala je tipičnu mešavinu ocena stažiste političkog novinara i arogantnog birokrate. Ocenjujući da je proces opadanja popularnosti već u toku i ignorišući njegove stvarne uzroke (očigledne svakom običnom radniku - to jest, desni zaokret), on je zaključio da je budući uspon stranke na vlast lagan, budući da je stranka održala udeo od preko 30 posto nakon četiri godine na vlasti, bilo bi lako dostići 35-40 posto i povratiti vlast.

Cipras je zaključio da, nakon poraza 2019. godine, sve što mora da uradi je da pronađe novu „priču” (ili, bolje rečeno, „bajku”). Ova „priča” s jedne strane obuhvatala je opravdanje desnog zaokreta ka „centru” i poštovanje legitimnosti režima i vladajuće klase, a s druge strane, odgovaranje na potrebe i zahteve radnika određenim levim sloganima.

Međutim, potrebe radnika su bile sasvim drugačije, i zaista mnogo zahtevnije, od onih koje je stranka na koju su se oslonili imala na umu. Napadi Nove demokratije na prihode radnika i osnovna prava od jula 2019. godine nisu mogli biti suzbijeni jednostavnim revidiranjem „priče” levih lidera. Jedini način da SYRIZA konsoliduje svoje rezultate iz 2019. godine i ozbiljno se bori za povratak na vlast bio bi hrabra, i prekopotrebna samokritika izdaje iz 2015. godine i njene desničarske politike dok je bila na vlasti, i odlučan zaokret u levo, sa novim programom za prekid sa vladajućom klasom i Trojkom, i aktivna i militantna opozicija desničarskoj vladi.

Zašto je SYRIZA doživela pad u opoziciji?

Važno je ovde naglasiti da efikasna opozicija za radnike i mlade ne znači govore sa „levičarskim ukusom” u parlamentu, niti dosadne programe koji se usvajaju na stranačkim konferencijama i potom zaboravljaju. Efikasna opozicija znači praktične napore da se mase mobilizuju na ulicama kako bi ubrzale pad desničarske vlade.

Ali takva opcija nije bila ono što su Cipras i drugi lideri SYRIZA-e imali na umu. Takva opozicija mogla bi dovesti SYRIZA-u na vlast na talasu zahtevnog masovnog pokreta koji bi od početka gurao za radikalne promene. To je tačno suprotno od onoga što reformistički karijeristi žele, to jest: mirnu političku karijeru, s radnicima u ulozi običnih posmatrača koji čekaju na milost „harizmatičnog” lidera koja bi sišla odozgo.

Dobro poznati „argument” apologeta rukovodstva da „ljudi nisu želeli takvu opoziciju” sudara se sa stvarnošću. U tri opšta štrajka od 2021. do 2022. godine i u dva masovna antivladina pokreta - jednom protiv policijskog nasilja, a drugom nakon nesreće voza u Tempiju - rukovodstvo SYRIZA-e moglo je preduzeti neophodne inicijative za zaista efikasnu opoziciju.

Ali, osim izjava saosećanja i simbolične mobilizacije veoma malog broja svojih članova, nisu ništa uradili.

Trenutak pada

Apologeta SYRIZA-e može se zapitati: zašto je izborni pad SYRIZA-e bio odložen? „Zašto se mase nisu okupile oko SYRIZA-e kao jedine vladajuće alternative desnoj opciji u maju ove godine, kao što su to učinile 2019. godine? Jedini odgovor je da smo imali desni zaokret u društvu!” Odgovor na ovaj pojednostavljeni pogled je relativno jednostavan za svakoga ko ima i najmanji kontakt sa radnim ljudima.

Tokom celog izbornog perioda, čak i najprijateljskije ankete prema SYRIZA-i predviđale su pobedu Nove Demokratije u različitim stepenima, i ponavljale su se brojke za SYRIZA-u koje su, u najboljem slučaju, bile znatno niže od brojki iz 2019. godine. U tim okolnostima, alternativna vizija koju je SYRIZA-ino rukovodstvo iznelo o „progresivnoj vladi” sa PASOK-om nije oduševila ni jednog radnika, ni mladog čoveka. Osim toga, sigurnost da će biti drugi uzastopni izbori uspavala je mnoge mlade i radničke glasače.

Nakon što je na taj način razočarala radne mase svojim desničarskim zaokretom u vladi i svojom pasivnošću prema Novoj demokratiji, rukovodstvo SYRIZA-e se našlo na ivici kolapsa. Obim kojim je vera radnika u stranku bila narušena pokazao se kao ogroman. Sve to je uništilo sva strategijska i taktička razmatranja lidera.

Pad 21. maja bio je toliko masivan da je iznenadio čak i iste radničke glasače koji su napustili SYRIZA-u. U međuvremenu, ogroman jaz koji je sada postojao između nje i Nove demokratije u anketama uklonio je svaku motivaciju tim bivšim glasačima da se vrate i glasaju za SYRIZA-u ponovo. To je dovelo do još većeg nivoa apstinencije kao rezultat ogromnog političkog razočaranja u odsustvu druge leve alternative. Sve ostalo je sada istorija.

Da li je SYRIZA mogla da se oporavi 25. juna?

Da li je postojao način da se bar delimično pokriju gubici iz 21. maja u poslednjem izbornom krugu? U teoriji, naravno da je postojao! Na osnovu iskrene i sveobuhvatne samokritike, i programa raskida sa desnicom i vladajućom klasom, uz kampanju masovnih skupova u radničkim četvrtima, 20 posto bi moglo ponovo postati 25 ili 30 posto. Nada bi se mogla donekle obnoviti među radnim ljudima. Ali rukovodstvo SYRIZA-e u celini (ne samo Aleksis Cipras) pokazalo je da je organski nesposobno da sledi ovaj put. Tako je bilo osuđeno da stranku odvede u još jedan težak poraz.

Kada je organizovan sastanak Glavnog odbora SYRIZA-e, Tsipras je održao govor, a nijednom drugom nije bilo dozvoljeno da nastavi. Zvanična procena poraza stranke zbunila je radnike i uvredila njihovu inteligenciju, kriveći desni zaokret zle društvene klime, i kriveći poznate izjave bivšeg ministra Katrougalosa i drugih na tom ili ovom televizijskom kanalu.

Cipras je naredio da se cela izborna kampanja fokusira isključivo na „harizmatičnog" lidera. Stvorio je svoju izbornu komisiju, uz „harizmatičnu” i inspirativnu odluku da uključi prominentnog antikomunističkog intelektualca iz „centra”, i praktično je iscrpio celu izbornu kampanju u intervjuima na televizijskim kanalima, gde je odgovarao na postavljena pitanja koja su proistekla iz političke agende nametnute od strane Nove demokratije.

Svaka razumna procena ove taktike može samo zaključiti da dodatnih 250.000 izgubljenih glasova 21. maja zapravo i nije tako velika brojka - dve trećine izgubljenih glasova su izravno otišle u apstinenciju.

Sve u svemu, izborni kolaps SYRIZA-e koji smo videli u dva izborna perioda u maju i junu uzrokovan je dvaju činilaca: s jedne strane, nastavak gubitka vere u SYRIZA-u među radnim masama, koji je opadao od trenutka kada je stranka bila na vlasti sprovodeći desničarsku politiku, a s druge strane, odbijanje stranke da sprovede praktičnu, realnu i efektivnu opoziciju vladi Nove Demokratije koju radnička klasa treba.

Rezultat je da je socijaldemokratija pretrpela drugu žrtvu nakon pada PASOK-a.

Povratak fašista u parlament

Jedini pravi desničarski zaokret koji se dogodio na izborima 25. juna nije se dogodio u celom društvu, već u političkom taboru vladajuće klase. Ekstremna desnica je ojačala. Širom Evrope, skoro 1 od 6 birača glasa za ekstremno desničarske stranke. To izražava političku polarizaciju, pod teretom zaoštravanja klasnih antagonizama koje stvara istorijski ćorsokak kapitalizma.

U Grčkoj, to je dovelo do izbora opskurantističke formacije Pobeda u parlamentu 25. juna, nešto snažnije nego 25. maja. Stranka Grčko rešenje Kiriakosa Velopulosa nije imala koristi od desničarskog zaokreta, izgubivši 30.000 glasova u poređenju sa 21. majem. Epicentar privlačnosti Grčkog rešenja ostaje Severna Grčka, gde je nacionalizam centriran na makedonsko pitanje tokom poslednjih 30 godina ostao dosledno veći nego u ostatku zemlje. Kako je pokazala anketa izlaza sa birališta, Grčko rešenje ima najveći uticaj među poljoprivrednicima i stočarima, odnosno najzaostalijim, sitnoburžoaskim slojevima na selu.

Krajnje desničarska verska stranka Pobeda osvojila je 3,69 posto, gotovo 192.000 glasova i 10 mandata. Osvojila je samo 20.000 glasova više nego 21. maja, i u svakom slučaju, njen uglavnom marginalni ulazak u parlament je daleko od izraza snage. Njen izborni rezultat je u značajnoj meri rezultat aktivne podrške koju su joj pružile sekcije reakcionarne pravoslavne crkve.

Ali nepobitni pobednik na dalekoj desnici je nova fašistička formacija pod vođstvom zatvorenog naciste H. Kasidiarisa, poznata kao Spartanci - odnosno parlamentarni nastavak Zlatne zore.

Spartanci su postigli najveće procente među nezaposlenima (9,4 posto), zaposlenima u privatnom sektoru (6,8 posto) i mladima starosti od 17 do 34 godine (9,2 posto). Ovi podaci pokazuju povećani uticaj na slojeve društva koji su plebejski i lumpenizovani, u poređenju sa izbornim rezultatima Pobede i Grčkog rešenja.

Nisu prošle ni tri godine od kada je Zlatna Zora proglašena kriminalnom organizacijom, a neonacisti su se vratili u parlament u novom obliku. Činjenica da je ova fašistička formacija lako ušla u parlament sa 4,64 posto i 241.000 glasova nakon samo 20 dana izborne borbe, zasnovane na podršci Kasidiarisa koja se uglavnom širila putem interneta, jasno ukazuje na značajan stepen uticaja koji poseduje. Takođe, to pokazuje koliko su obmanjujući i licemerni bili pokušaji vlade i vladajuće klase da spreče bilo koju formaciju kojom upravlja Kasidiaris da učestvuje na izborima.

Ovaj rezultat će neminovno dovesti do oslobađanja fašističkih bandi i sistematske obnove njihovog bezobzirnog terorističkog delovanja protiv levičarskih aktivista i imigranata. Jedina snaga koja može sprečiti takvo delovanje je masovna, militantna antifašistička samoodbrana, koordinisana od strane Ujedinjenog fronta masovnih organizacija radničke klase i mladih. Realizacija ove borbe leži pretežno na plećima jedine masovne komunističke partije radničke klase, KKE, i to je jedan od najhitnijih zadataka koji joj predstoje u narednim mesecima.

Ipak, danas je put ka preuzimanju vlasti od strane fašista zatvoren, barem dok se održava postojeći odnos snaga među klasama. Jedino surov poraz koji bi bio sposoban da razbije kičmu organizovanog radničkog pokreta i njegovih masovnih organizacija mogao bi fašistima pružiti šansu. Ali pre nego što se i naznači takva perspektiva, radnička klasa će imati mnogo prilika za sprovođenje pobedonosne revolucije.

KKE se suočava sa istorijskim zadacima

Udeo glasova KKE na izborima 25. juna iznosio je 7,69 posto (u odnosu na 7,29 posto 21. maja) i ukupno 401.000 glasova. Jasno je da 125.000 povećanje glasova u odnosu na 21. maj u poređenju sa 2019. nije bilo slučajno, iako je umanjeno gubitkom od 25.000 glasova 25. juna (stranka je dobila 426.000 glasova 21. maja). Ovi rezultati odražavaju stvarno kretanje pristojnog broja radnika i mladih ka komunizmu. KKE se sada konsolidovala na trećem mestu u Atini i Pireju, gde živi i radi skoro polovina stanovništva zemlje.

KKE je gotovo udvostručila svoju privlačnost među zaposlenima u privatnom sektoru, povećavajući udeo sa samo 5 posto 2019. na 9 posto. Posebno važno za budućnost partije je povećanje njenog udela među mladima od 17 do 24 godine, sa 6,4 posto na 8,9 posto.

S druge strane, rezultati su otkrili negativne efekte ozbiljnih grešaka u centralnoj političkoj liniji stranke, što je rezultovalo njenom nesposobnošću da profitira od velikih gubitaka koje je pretrpela SYRIZA. Dok je SYRIZA izgubila 255.000 glasova, KKE je dobila samo 23.500 od njih, a izgubila 20.000 u suprotnom smeru, stvarajući pozitivan saldo od samo 3.500. PASOK je dobio 35.500 glasova od SYRIZE, što mu je rezultiralo većim pozitivnim balansom (15.000 glasova).

Glavni slogan „glas za militantnu opoziciju” ojačao je uverenje kod slojeva stanovništva da KKE nije ozbiljna u nameri da dođe na vlast i da se smatra večitom opozicionom strankom. Takođe, postoje ograničenja u onome što se može postići „opozicijom” na kapitalističkoj osnovi. To je pouka mnogih masovnih borbi u Grčkoj u poslednjim godinama: sve su bile poražene zbog njihove nevoljnosti da eskaliraju u direktni sukob sa kapitalizmom i uspostave vladu radnika.

Da bi osvojila te bivše glasače SYRIZE, koji su odbacili njihov bankrotirani reformizam, komunisti moraju, pre svega, objasniti svoj revolucionarni predlog za vlast.

Međutim, potvrda jačanja uticaja KKE 25. juna daje mu potrebni prostor da ispravi ovu grešku. Kolaps SYRIZA-e ostavlja ogromnu političku prazninu u radničkoj klasi, i KKE mora da se bori da je što pre popuni. Osvojiti za komunizam te radnike koji su napustili SYRIZA-u je vitalni zadatak za budućnost KKE-a i perspektivu same socijalističke revolucije.

PASOK-KINAL je osvojio 11,84 posto i 617.000 glasova, izgubivši 60.000 glasova u poređenju sa 21. majem. Tako je opovrgao „prognoze” buržoaskih medija nakon 21. maja da je stranka u usponu i da će nadmašiti SYRIZA-u kao glavnu opozicionu stranku. Vrlo loš rezultat PASOK-a u Atini i Pireju, gde je ponovo izašao iza KKE-a kao četvrta stranka, pokazuje njegov neuspeh da osvoji maštu radničke klase.

Na levici, stranka Zoe Konstadoouliu Plefsi Eleftherias ('Kurs slobode') je osvojila 3,17 posto i 165.000 glasova, jedva ulazeći u parlament.

Uprkos ogromnim izbornim gubicima SYRIZE, MeRA25 Janisa Varufakisa nije uspela da se vrati u parlament, čak je izgubila i sopstvene male snage od 21. maja, s gubitkom od 24.000 glasova. Ovaj rezultat je još jednom potvrdio da, uprkos levom zaokretu u politici i programu u poslednje dve godine, MeRA25 nije uspela da izgradi snažne veze sa radničkom klasom i mladima.

Identifikovali smo političke razloge za ovaj rezultat u našoj analizi rezultata od 21. maja. Ali jedan dodatni faktor je taj da je u svesti radnih masa Varufakis povezan s jadnim neuspehom takozvanih „militantnih pregovora” s Trojkom 2015. To je na kraju rezultiralo razlazom Varufakisa sa Ciprasom, izdajom referenduma i nametanjem brutalnih mera štednje.

Politicko nepoverenje prema Varufakisu duboko je ukorenjeno. To nije moglo biti prevaziđeno, bez obzira koliko puta on i članovi MeRA25 obećavali tokom predizborne kampanje (ne dovodeći u pitanje njihovu iskrenu nameru) da će „prekinuti” s oligarhijom.

Baš kao i liderstvo SYRIZE, i liderstvo MeRA25, kako bi prikrilo svoje greške, žalilo se na „konzervativni preokret društva”. Varufakis je otišao korak dalje. U članku objavljenom dan nakon majskih izbora, umesto da prizna svoje ozbiljne političke greške, indirektno (ali jasno) optužuje većinsku popularnu grupu iz „NE” tabora od jula 2015. da se svesno pokorila kapitalističkom divu, dovodeći u pitanje njena demokratska uverenja i inteligenciju, koja navodno nije dopuštala razumevanje njegovih „teških” analiza.

Vođstvo levičarske stranke koje usvaja takvo cinično, skeptično i duboko poražavajuće tumačenje stvarnosti nikada neće doživeti oporavak na izborima.

Šta je sledeće?

Prethodna vlada Nove demokratije imala je koristi od privremene stabilizacije grčkog kapitalizma. Ali situacija je postala sasvim drugačija na međunarodnom planu, što će imati posledice za Grčku. Globalna recesija je na dnevnom redu, izazvana međunarodnim rastom kamatnih stopa, što će povećati dug i podstaći novu fazu opadanja svetskog kapitalizma.

S obzirom na to da je evrozona već u recesiji, perspektive za grčki kapitalizam su ponovo izuzetno sumorne. Grčki trgovinski bilans nikada nije bio u tako dubokom deficitu; kamatne stope na grčke državne obveznice su postepeno porasle na nivoe koji podsećaju na vreme pre krize memoranduma; nezaposlenost ponovo raste, a vlada je već najavila kraj subvencija za električnu energiju (po nalogu Evropske komisije).

Osim toga, od ove godine Grčka se zvanično vraća ciljevima primarnog suficita: 2% BDP-a u 2023, 2,8% u 2024. i 3,7% BDP-a u 2025. Dobijamo predstavu o ozbiljnosti rezova koji su potrebni da bi se postigli ovi ciljevi kada uzmemo u obzir da je primarni suficit Grčke bio samo 0,1% u 2022. godini.

Stoga će nova vladajuća većina Nove demokratije, od jeseni, početi da zamenjuje jednokratnih kejnzijanskih beneficija novim programom oštre štednje.

U ovim uslovima, nove masovne borbe radničke klase i mladih neizbežno će izbiti. Masovna antifašistička mobilizacija protiv Zlatne zore u oktobru 2020. godine; tri generalna štrajka koja su usledila 2021. i 2022. godine; masovne demonstracije mladih protiv policijskog nasilja 2021. godine i pokret Tempi koji je bio kombinovan sa još jednim velikim generalnim štrajkom, događaji su koji su već najavili novu epohu.

Nemoguće je izbeći da će šok zbog udobnog izbora još jedne desničarske vlade imati parališući efekat neko vreme na radne mase.

Mladi su oni koji će „vući” politički razočarane radne mase u novi pokret. Stav najmlađeg sloja, mladih u dobi od 17 do 24 godine, može se naslutiti po činjenici da je dala strankama levo od PASOK-a 46% svog glasa 21. maja i preko 40% 25. juna.

Ova generacija predstavlja pravu nadu grčkog društva, a njene političke aspiracije su šamar svakom sebičnom ciniku i skeptiku. Osvojiti je što je pre moguće za ideje i program istinskog komunizma je preduslov za izlazak iz mračne stvarnosti kapitalizma, sistema koji konstantno izaziva zločine poput onih u Tempiju i Pilou; donosi fašističke sekte u parlament; i uranja mase u političko razočaranje i izbornu apstinenciju.