150 godina Manifesta Komunisticke Partije

Na prvi pogled, moze se uciniti da ponovno objavljivanje Manifesta Komunisticke Partije zahteva objasnjenje. Kako se moze opravdati novo izdanje knjige napisane pre skoro 150 godina? U stvari, Manifest je moderniji od vecine savremenih knjiga. Istinitost ove tvrdnje se lako moze demonstrirati. Ako ispitamo bilo koju burzoasku knjigu o istim stvarima napisanu pre jednog ipo veka, brzo ce postati jasno ce takvo delo biti jedva od istorijskog znacaja, bez i najmanje mogucnosti primene u praksi. Kako bilo, delo pred vama nam daje duboku analizu koja, u zapanjujuce maloj kolicini reci, daje brilijantno objasnjenje najfundamentalnijih fenomena koji zaokupljaju nasu paznju na globalnom nivou u ovom trenutku.

Sudeci po cinjenicama, Manifest Komunisticke Partije je jos istinitiji danas nego kada se prvi put pojavio 1848. Pogledajmo jedan primer. U vreme kada su Marks i Engels pisali, svet velikih multinacionalnih kompanija je bio samo muzika daleke buducnosti. Uprkos tome, oni su objasnili kako "slobodno preduzetnistvo" i konkurencija neizbezno vode koncentraciji kapitala i monopolizaciji proizvodnih snaga. Zaista je komicno citati izjave branilaca kapitalizma koje se ticu Marksove navodne greske po ovom pitanju, kada je to u stvari bilo upravo jedno od njegovih nabrilijantnijih i neoborivih predvidanja.

Tokom 80-tih je postalo moderno govoriti da je "malo prelepo". Ovo nije mesto da se upustamo u estetiku velikog, srednjeg ili malog po velicini, o cemu svako ima pravo na svoj stav. Ali je apsolutno neosporna cinjenica da se proces koncentracije kapitala, koji je Marks predvideo, dogodio, dogada, i zaista je dostigao neslucene nivoe u poslednjih deset godina.

U Sjedinjenim Drzavama, gde se proces mogao videti u posebno cistoj formi, 500 gigantskih monopola je obracunalo 92% ukupnog dohotka u 1994. Na svetskom nivou, 1.000 najvecih kompanija je imalo prihod oko 8 milijardi dolara, sto je ekvivalent trecine svetskog profita. U SAD, 0,5% najbogatijih porodica je u posedu polovine finansijskih aktiva u privatnom vlasnistvu. Najbogatiji procenat SAD populacije je povecao svoje ucesce u nacionalnom dohotku sa 17,6% u 1978. na zapanjujucih 36,3% u 1989.

Proces centralizacije i koncentracije kapitala je dostigao do sada neslucene razmere. Broj preuzimanja je dostigao karakter epidemije u svim naprednim industrijalizovanim nacijama. U 1995. broj preuzimanja je potukao sve rekorde. Mitsubishi Bank i Bank of Tokyo su se fuzionisale u najvecu banku na svetu. Unija Chase Manhattan i Chemical Bank je stvorila najvecu bankarsku grupu u SAD sa kombinovanim rezervama od 297 milijardi dolara. Najvece svetska kompanija zabave se rodila kada je Walt Disney kupio Capital Cities/ABC. Westinghouse je kupio CBS a Time Warner je kupio Turner Broadcasting Systems. U farmaceutskom sektoru, Glaxo je kupio Wellcome. Preuzimanje Scott Paper-a od Kimberly-Clark je stvorilo najveceg proizvodaca papirnih maramica na svetu. Manija preuzimanja se sirila Evropom sa rekordnim ciframa koje su dostignute cak i poslednjih nedelja. Cak je i Svajcarska iskusila svoje prvo neprijateljsko preuzimanje u vezi sa papirnom grupom Holvis. U Britaniji smo videli svade u neprijateljskim preuzimanjima,

kao kada je Forte, britanski najveci lanac hotela preuzeo svog rivala, imperiju restorana i zabave, Granadu, za 3,2 milijarde funti. U velikom broju slucajeva, takva preuzimanja su blisko povezana sa svim vrstama mutnih radnji - unutrasnjim podelama, falsifikacijama cena akcija, i drugim vrstama prevare, razbojnistva i obmana, kao sto je skandal sa Guiness-om otkrio.

Ne bi bilo tesko obezbediti jos mnostvo cifara koje bi bez svake sumnje dokazale da su Marks i Engels bili u pravu u svojoj analizi procesa koncentracije kapitala. Ova koncentracija kapitala ne oznacava rast u proizvodnji, vec obrnuto. U svakom slucaju, cilj nije da se investira u novu fabriku i masine vec da se zatvore postojece fabrike i kancelarije i otpusti veliki borj radnika da bi se uvecale profitne stope bez povecanja proizvodnje.

Bauk nezaposlenosti

"I ovde postaje evidentno, da je burzoazija nesposobna da i dalje bude vladajuca klasa drustva, i da namece svoje uslove postojanja drustvu kao nuzan zakon. Nesposobna je zato sto nije sposobna da obezbedi egzistenciju svome robu unutar njegovog ropstva, jer ga ne moze pustiti da potone u takvo stanje u kome mora da ga hrani umesto da je on hrani. Drustvo ne moze vise ziveti pod ovom burzoazijom." (Manifest Komunisticke Partije)

Nasuprot iluzijama radnickih lidera proslosti, masovna nezaposlenost se vratila i rasirila sirom sveta kao rak gloduci utrobu savremenog drustva. Po Ujedinjenim Nacijama, nezaposlenost na svetskom nivou iznosti 120 miliona. Kako bilo, ova cifra, kao i sve zvanicne statistike nezaposlenosti predstavlja ozbiljno potcenjivanje stvarne situacije. Ako bi ukljucili veliki broj muskaraca i zena koji su primorani da rade sve vrste marginalnih "poslova", stvarna cifra svetske nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti ne bi bila manja od 1.000 miliona.

Po zvanicnnim ciframa, samo u zapadnoj Evropi ima 18 miliona nezaposlenih - 10,6% aktivne populacije. Cak i u Nemackoj, "snagatoru" Evrope, nezaposlenost je dostigla 4,5 miliona prvi put posle Hitlera. U Japanu takode prvi put od 1930 nezaposlenost je skocila. Slika Japana kao raja pune zaposlenosti je sada istorija. Po zvanicnim ciframa, japanska nezaposlenost je dostigla 3%, ali ovo nije tacno. Da su koristili iste kriterijume za nezaposlenost kao sto su koristili u drugim razvijenim kapitalistickim zemljama stvarna cifra ne bi bila manja od 8% ili cak 10%.

Ova nezaposlenost nije ona vrsta ciklicne nezaposlenosti koju radnici dobro poznaju iz proslosti i koja poraste u recesiji da bi nestala kada privreda opet zivne. Ovo vise nije slucaj. U trenutku pisanja, bum u SAD traje vec preko sest godina, ali svetska nezaposlenost ne pokazuje znake znacajnog snizavanja. Svakoga dana novine javljaju o novim zatvaranjima fabrika i otpustanjima ("smanjivanjima" u aktuelnom zargonu), cesto u vezi sa ranije opisanim preuzimanjima. Ovo nije ciklicna nezaposlenost, ili kako ju je Marks zvao "rezervna armija rada", koja je, sa kapitalistickog stanovista igrala korisnu ulogu u proslosti. Ne. Ovo je potpuno novi fenomen - stalna, strukturalna, organska nezaposlenost, za koju nije nuzno da nestane cak i za vreme poleta.

Stavise, ova nezaposlenost pogada delove drustva koji u proslosti nikada nisu bili na udaru: profesore, doktore, medicinske sestre, civilne sluzbenike, zaposlene u bankama, naucnike i cak i menadzere. Osecanje nesigurnosti je generalizovano prakticno na celo drustvo. Gore citirane reci Marksa i Engelsa su doslovno postale istinite. U svakoj zemlji burzoazija izvikuje isti ratni poklic: "Moramo smanjiti javne troskove!" To je bio slogan Tacerove i Majora. Sada Toni Bler i vode desnog krila idu istim putem. Ovo nije slucajno. Svaka vlast u kapitalistickom svetu, bila desna ili "leva" u sustini sprovodi istu politiku. Ovo nije rezultat kaprica individualnih politicara, ili neznanje ili losa vera (iako ima i dosta toga) vec slikovit izraz corsokaka u kome se nasao kapitalisticki sistem.

U periodu kapitalistickog uspona od 1948 do 1973, burzoazija je uspela - delimicno i privremeno - da prevazide dve osnove kontradikcije koje su kolosalna kocnica progresa: privatno vlasnistvo nad sredstvima za proizvodnju i nacionalnu drzavu. Kolosalna snaga sredstava za proizvodnju koju je razvio kapitalizam je davno prerasla ove uske okvire. To je pravo objasnjenje za sadasnju krizu. Posle drugog svetskog rata, burzoazija je pokusala da ovo zaobide, sa jedne strane, primenom kejnzijanskih metoda finansiranja deficita, a sa druge, enormnim intenziviranjem internacionalne podele rada i dosada nevidenom ekspanzijom svetske trgovine. Sada su, kako bilo, oba ova procesa dostigla svoje granice. Primena kejnzijanskih metoda, koju jos uvek neverovano zagovaraju levi reformisti, na kraju vodi u eksploziju inflacije i nezadrzive deficite svuda, kao sto su marksisti unapred predvideli. Marks je vec objasnio na stranicama Kapitala, kako kapitalizam ide preko svojih granica upotrebom kredita. Kako bilo, ovo ima svoje granice, kao sto je gospodin Mikavber isuvise dobro znao! Kao rezultat, primorani su da ceo proces obrnu unazad, smanjujuci javne troskove u ocajnickom pokusaju da obnove "zvucne finansije". Drugim recima, da vrate situaciju koja je bila 20-tih i 30-tih, ili cak u danima Marksa. Ovo je gotov recept za izbijanje klasne borbe svuda. I ne samo to.

Sasecajuci drzavne izdatke, oni simultano smanjuju potraznju i gase celo trziste, bas u vreme kada cak i burzoaski ekonomisti priznaju da postoji ozbiljan problem hiperprodukcije ("hiperkapaciteta") na svetskom nivou. Na ovaj nacin, oni se pripremaju za masivnu recesiju u dolazecem periodu. Ovo je neizbezan rezultat cinjenice da je u prethodnim periodima kapitalisticki sistem otisao preko svojih granica. Kao sto Marks objasnjava, kapitalisti mogu da rese svoje krize "poplocavajuci put jos ekstenzivnijim i destruktivnijim krizama, i smanjujuci sredstva kojima se krize sprecavaju."

Socijalizam i internacionalizam

Poslednjih godina su ekonomisti mnogo pricali o "globalizaciji", zamisljajuci je kao panaceju koja ce im dozvoliti da napuste cikluse buma i recesije. Ovi snovi su rasprseni krahom berze u oktobru 1997. i krizom tzv. azijskih tigrova. Dok pisem ove redove, stigla je vest o kolapsu znacajne japanske finansijske kompanije Yamaichi Securities Co. Ovo ima dalekosezne posledice za ostatak sveta, jer ce finansijski kolaps Japana gurnuti Sjedinjene Drzave u recesiju. Kriza u Aziji pogada Japan sa posebnom zestinom jer se 44% njegovog izvoza prodaje tamo. Kao rezultat kraha berze, unutrasnja slabost japanskog bankarskog sistema je izbila na povrsinu, a Japan je najveci svetski duznik. Procenjuje se da su pet najvecih banaka u Japanu sada tehnicki insolventne. Po japanskom vrhunskom finansijskom dnevniku, Nihon Keizai Shimbun, losi dugovi japanskim bankama sada dostizu zaprepascujucih 1,5 triliona jena. Opasnost finansijskog kolapsa priznaje cak i visi cinovnik Japanske Banke koji je rekao The Economist-u (22/11/97) da je "postojao jasan slucaj sistemskog rizika". Ako bi takva kriza dovela do masivnog povlacenja japanskih sredstava iz SAD, rezultati bi bili katastrofalni.

Sve ovo pokazuje nalicje "globalizacije". Do onog nivoa do koga kapitalisticki sistem razvija svetsku ekonomiju, priprema i uslove za razarajucu svetsku krizu. Kriza u jednom sektoru svetske ekonomije (u ovom slucaju Azije) brzo se siri na sve ostale. Ne samo da ne ukida polet-kriza ciklus, globalizacija mu daje jos konvulzivniji i univerzalniji karakter.

Svako ko procita Manifest moze videti da su upravo Marks i Engels bili ti koji su predvideli ovu situaciju pre 150 godina. Oni su objasnili da se kapitalizam mora razvijati kao svetski sistem. Danas su tu analizu brilijantno potvrdili dogadaji. U ovom trenutku niko ne moze osporiti apsolutnu dominaciju svetskog trzista. To je u stvari najpresudniji fenomen doba u kome zivimo. Ovo je epoha svetske ekonomije, svetske kulture, svetske diplomatije, i, ne zaboravimo, svetskih ratova. Tokom 20-tog veka smo vec iskusili dva kao rezultat kapitalisticke krize. Drugi je uzrokovao 55 miliona smrti i skoro doveo do destrukcije ljudske civilizacije.

Socijalizam je ili internacionalan ili nije nista. Ali socijalisticki internacionalizam nije produkt sentimentalizma. To nije samo "dobra ideja". On potice od naucne analize Marksa i Engelsa koja je objasnila da nacionalna drzava, jedan od istorijski progresivnih dostignuca burzoazije, nuzno vodi u sistem svetske trgovine. Ogroman razvoj sredstava za proizvodnju pod kapitalizmom ne moze se drzati u uskim okvirima nacionalne drzave i stoga sve kapitalisticke sile, cak i najvece, su obavezne da ucestvuju u jos vecoj meri na svetskom trzistu.

Protivurecnosti izmedu enormnog potencijala proizvodnih snaga i uske ludacke kosulje nacionalne drzave je dramaticno prikazana 1914. i 1939. Ove krvave konvulzije su demonstrirale cinjenicu da je, sa istorijske tacke gledista, kapitalisticki sistem vec zavrsio svoju progresivnu misiju. Kako bilo, ne postoji nesto sto bi bilo konacna kriza kapitalizma u smislu automatskog kolapsa. Da bi se izvrsila transformacija drustva, nije dovoljno da je stari sistem u krizi. Bez obzira kako ostra bila kriza, postoje mocni interesi koji zavise od ocuvanja statusa quo nad prihodima, privilegijama i prestizom i ostro se suprotstavljaju svim pokusajima promene drustva. Upravo iz ovog razloga, Marks i Engels su napisali Manifest, ne kao apstraktan dokument vec kao poziv na akciju, ne kao knjigu, vec kao program za stvaranje revolucionarne partije a ne diskusionog kluba.

Da bi se zbacio kapitalizam nuzno je da se radnicka klasa organizuje kao klasa koja ce stititi svoje interese. Mnogo decenija, radnici svih zemalja, pre svega naprednih kapitalistickih zemalja su stvarali mocne organizacije - partije i sindikate. Ali ove organizacije ne egzistiraju u vakumu. One su podlozne pritiscima kapitalizma koji posebno pritiska visi sloj. Bankrot nacionalizma uopste, i monstruozne aberacije zvane "socijalizam u jednoj zemlji" narocito, je pokazao kolaps staljinizma, cak i pre ucesca kineskih i ruskih birokratija na svetskom trzistu. Sve one zemlje Afrike, Azije i Latinske Amerike koje su se borile za, i ostvarile, nezavisnost od direktne imperijalisticke vladavine, sada su se nasle jos jednom vezane lancima za stare gospodare kroz mehanizam svetske trgovine.

Svaka inteligentna osoba svhata da slobodan razvoj proizvodnih snaga zahteva ujedinjenje privreda svih zemalja kroz jedinstveni plan koji bi dozvolio harmonicnu eksploataciju resursa nase planete za dobrobit svih. Ovo je toliko ocigledno da to priznaju i naucnici i eksperti koji nemaju nikakve veze sa socijalizmom, vec su ispunjeni indignacijom prema grozomornim uslovima u kojima dve trecine ljudske rase zivi, i zabrinuti su efektima unistavanja okruzenja. Nazalost, njihovo dobronameno preporucivanje ne nailazi na odjek, jer je ono u konfliktu sa interesima velikih multinacionalnih kompanija koje dominiraju svetskom ekonomijom i cije kalkulacije se ne baziraju na dobrobiti covecanstva ili buducnosti planete, vec iskljucivo na pohlepi i potrazi za profitom.

U poslednjoj deceniji 20-tog veka, uprkos svom pricanju o globalizaciji, nacionalne kontradikcije su intenzivnije nego ikad. Pre deset godina SAD je izvozila ekvivalent od 6% njenog BDP-a (Bruto drustvenog proizvoda). Sada je cifra 13%, i Vasington planira da je uveca do 20% do 2000-te godine. Ovo znaci objavu rata ostatku sveta, pocevsi od Japana - ne vojnog, vec trgovinskog rata u nastanku. Istina, u bilo kom periodu u proslosti, tenzije izmedu SAD i Japana bi vec isporvocirale rat. Ali postojanje nuklearnog oruzija znaci da je rat izmedu velikih kapitalistickih sila sada iskljucen. Stoga se sadasnja kriza ne moze resiti kao 1914. i 1949. U odsustvu vojnog konflikta, internacionalne protivurecnosti unutar svake kapitalisticke zemlje ce postati jos intenzivnije. Vladajuca klasa ne vidi drugo resenje osim da ceo teret krize stavi na leda radnicke klase. Sa neverovantom dalekovidoscu, autori Manifesta su predvideli uslove kroz koje sada prolazi radnicka klasa u svim zemljama. Napisali su:

"Zahvaljujuci ekstenzivnoj upotrebi masinerije i podeli rada, rad proletera je izgubio sav svoj individualni karakter, i shodno tome, sav sarm za radnika. On postaje dodatak masini, i od njega se zahteva samo najjednostavniji, najmonotoniji, i najlaksi talenat. Stoga, trosak stvaranja radnika je ogranicen, skoro u potpunosti, na sredstva opstanka koja su mu potrebna da bi se odrzavao, i za produzetak njegove vrste. Ali cena roba, i stoga takode i rada, je ravna svojoj ceni proizvodnje. U proporciji, stoga, kako produktivnost raste, tako se nadnice smanjuju. Isto tako, u istoj proporciji se tezina rada uvecava, bilo produzavanjem radnih sati, povecanjem intenziteta rada u datom periodu ili uvecanom brzinom rada masina, itd..."

Danas SAD zauzimaju isto mesto koje je imala Britanija u Marksovo vreme - polozaj najrazvijenije kapitalisticke zemlje. Stoga, opste tendencije kapitalizma su tu izrazene u njihovoj najcistijoj formi. Tokom poslednjih 20 godina doslo je do pada od 20% u realnim nadnicama americkih radnika, koje su pracene uvecanjem radnog dana za 10%. Na ovaj nacin, sadasnji polet privrede ide vecim delom na racun radnicke klase. Trenutno, americki radnik radi u proseku 168 sati prekovremeno svake godine - evivalent skoro jednom mesecu dodatnog rada. Ovo je posebno istinito u automobilskoj industriji gde je norma devet sati, sest dana u nedelji.

Po clanku u magazinu Time (24/10/94): "Radnici se zale da, za njih, ekonomska ekspanzija znaci iscrpljivanje. Sirom americke industrije, kompanije koriste prekovremeni rad kako bi istisle maksimum rada iz radnika u SAD: prosecna radna nedelja se sada priblizava rekordu od 42 sata, ukljucujuci 4,6 sati prekovremeno." Isti clanak navodi slucaj Jozefa Keltburna, radnika u Fibre Optics, koji kao rezultat redukcije personala, radi prosecno cetri sata prekovremeno na dan i samo jednim slobodnim vikednom od tri: 'Kada stignem kuci', zali se, 'imam vremena samo da se istusiram, jedem i malo odspavam; malo kasnije, vreme je da ustanem i pocnem ispocetka'."

Uzasni pritisci izazvani prekomernim radom, pad u realnim nadnicama, ubrzani ritam proizvodnje, itd. su imali ozbiljne posledice na kvalitet zivota radnickih porodica. U SAD kao i u drugim zemljama, stopa nataliteta je pala sa 2,5 dece po porodici pocetkom 60-tih na 1,8 krajem 80-tih. Broj razvoda se udvostrucio tokom 70-tih na tacku gde predstavlja 60% brakovau 80-tim. Cak i zivotni vek koji je rastao do 80-tih stagnira. Ista situacija je i u Britaniji, gde je pod tacerovskom vladom 2,5 miliona poslova unisteno u industriji, a odrzan je isti nivo proizvodnje kao u 1979. Ovo je postignuto, ne uvodenjem novih masina vec prekomernom eksploatacijom britanskih radnika. 1995-te, Kenet Kalman, generalni direktor zdravstva, upozorio je da je "gubitak dozivotne zaposlenosti izazvao epidemiju bolesti vezanih za stres."

U 1994. 175 miliona radnih sati je izgubljeno zbog bolesti u Britaniji - skoro osam radnih dana po radniku. Broj medicinskih recepata je porastao za 11,7 miliona za godinu dana (1995). "Stres, guzve u saobracaju i zagadenje ubijaju profesionalne vozace u Britaniji", kaze Record, novina TGWU. Po studiji izvrsenoj od strane sindikata, 30% vozaca je priznalo da je zaspalo za volanom, i skoro 45% je kao rezultat imalo nezgode. Slicni primeri se mogu dati za bilo koju kapitalisticku zemlju.

Marksov metod

Zapanjujuca preciznost predvidanja iz Manifesta nije slucajna. Ona potice iz naucnog metoda marksizma - dijalektickog marksizma, koji je, u svojoj primeni na istoriju, poznat kao istorijski materijalizam. Osnove marksisticke teorije istorije su vec bile uspostavljene u ranijim spisima kao sto su "Sveta porodica" i "Nemacka ideologija".

Moramo imati na umu da socijalizam i komunizam nisu poceli sa Marksom i Engelsom. Bilo je velikih mislilaca pre njih koji su zastupali ideju drustva bez klasa baziranih na privatnoj svojini:Robert Oven, Furije, Sen Simon i drugi. Jos u 16. veku, Tomas Mor je je napisao svoju proslavljenu knjigu Utopija, koja opisuje komunisticko drustvo. Cak i pre toga, rani hriscani su se organizovali u zajednice iz kojih je privatna svojina bila rigorozno isljucena, kao sto se moze procitati u "Delima apostola".

Marks i Engels su okarakterisali ove tendencije kao utopijski socijalizam, dok su oni zagovarali nesto prilicno drugacije - naucni socijalizam. Gde je razlika? Za utopiste, socijalizam je bio samo dobra ideja, nesto moralno pozeljno u sta su ljudi trebali biti ubedivani propovedanjem. Sa ovog stanovista, da su bili u pravu,takvo novo drustvo bi moglo biti stvoreno pre dve hiljade godina - sto bi covecanstvu sigurno ustedelo mnogo truda!

Kako bilo, Marks i Engels su objasnili da socijalizam ima materijalnu bazu koja se se nalazi u stepenu razvoja proizvodnih snaga - industrije, poljoprivrede, nauke i tehnologije. Istorijski materijalizam objasnjava da se istorijski razvoj u krajnjoj liniji bazira na razvoju ovih stvari. Ova afirmacija - istina koja je jasno demonstrirana tokom citave ljudske istorije - je izdvojena za nazesce napade ometalaca marksizma. Ali ono sto se napada nisu ideje Marksa i Engelsa, vec sirova karikatura, apsurdno shvatanje da je u marksizmu "sve reducirano na ekonomiju". Autori Manifesta su odgovorili na ovu glupost mnogo puta, kao sto se moze lako videti iz Engelsovog pisma Blohu:

"Po materijalistickoj koncepciji istorije njen determinisuci element je produkcija [proizvodnja] i reprodukcija u stvarnom zivotu. Vise od ovoga ni Marks ni ja nismo nikada tvrdili. Ako stoga neko izvrce ovo u stav da je ekonomski element jedini determinisuceg karaktera, onda ga [stav] transformise u besmislenu, apstraktnu i apsurdnu frazu. Ekonomska situacija je baza, ali razliciti elementi superstrukture - politicke forme klasne borbe i njene posledice, uredenja uspostavljena od strane pobednicke klase posle uspesne bitke, itd. - forme zakona - i onda cak i refleksije svih ovih stvarnih borbi u mozgovima boraca: politicke, legalne, filozofske teorije, religiozne ideje i njihov dalji razvoj u sistem dogmi - takode izrazavaju njihov uticaj na tok istorijske borbe i na mnogo nacina su presudne u odredivanju njihovih formi.

Ocigledno je da religija, politika, moralnost, filozofija, itd. igraju ulogu u istorijskom procesu. Ipak, u krajnjoj liniji uspeh datog socio-ekonomskog sistema zavisi na njegovoj sposonosti da zadovolji osnovne portebe ljudi. Pre razvoja religioznih, politickih ili filozofskih ideja, muskarci i zene moraju jesti, nositi odecu i imati krov nad glavom. Od najranijih vremena, ljudi su morali da se bore da zadovolje ove potrebe, i cak i sada za preovladujucu vecinu covecanstva ovo je slucaj.

U datom trenutku istorije, rada se podela rada, koja se poklapa istorijski sa pocecima podele drustva na klase. Ovo je predstavljalo veliki korak napred, dozvoljavajuci stvaranje viska proizvoda, po prvi put, koji je prisvojen od klase koja je oslobodena nuznog rada, vladajuce klase koja je zivela od rada drugih: u Antici ovi "drugi" su bili robovi; kasnije u feudalizmu, kmetovi; i konacno u kapitalizmu, radnicka klasa.

Uprkos svim strahotama, nepravdama i patnjama vezanim za klasno drustvo, ono je sa marksistickog stanovista, koje je da kazemo naucno a ne moralisticko, bilo ipak istorijski opravdano i igralo je progresivnu ulogu u guranju drustva napred. Najbrilijantnija dostignuca nauke, umetnosti i filozofije u Grckoj i Rimu bila su, ne zaboravimo, bazirana na radu robova koje su Rimljani nazivali "instrumentum vocale" - orudem koje govori" (sa stanovista savremenih gazda realna situacija savremenog radnika nije mnogo drugacija). Visak proizveden radom eksploatisanih klasa je bio dovoljan da emancipuje manjinu eksploatatora, ali ne i da postigne emancipaciju vecine cije ropstvo je bilo preduslov za razvoj civiliacije, koji je omogucen razvojem sredstava za proizvodnju. Marks i Engels su otkrili najvazniji zakon socijalnog razvoja koji je sam dovoljan da objasni razvoj ljudske istorije. Oni su objasnili da data forma drustva moze opstati samo onoliko koliko razvija proizvodne snage, i da ni jedno drustvo ne nestaje pre ne

go sto je iscrplo potencijal za razvoj koji sadrzi u sebi. U ovom smislu, moze se porediti socio-ekonomski sitem sa zivim organizmom. On nije nesto staticno i fiksirano za sva vremena, kao sto bi branioci kapitalizma hteli da verujemo kada prave stvarno smesne tvrdnje o genetskoj bazi trzisne ekonomije. Kao i svaki drugi socijalni sistem, kapitalizam je roden, razvijao se, usao u punu zrelost, ali je na kraju dostigao svoje granice i sada ulazi u fatalni sunovrat.

Jednom kada se baziramo na naucnom stanovistu, postaje moguce po prvi put razumeti istoriju ne kao besmisleni i inkoherentan lanac dogadaja, determinisan jedino slucajnostima, ili kao rezultat aktivnosti "velikih individua" (iako naravno subjektivni faktor u istoriji moze igrati i igra presudnu ulogu u datim okolnostima), vec kao proces kojim upravljaju zakoni koji se mogu razumeti, kao bilo koja druga oblast prirode.

Bas kao sto Carls Darvin objasnjava da vrste nisu nepromenljive, i da one poseduju proslost, sadasnjost i buducnost, da se menjaju i evoluiraju, tako Marks i Engels objasnjavaju da dati socijalni sistem nije nesto vecno fiksirano. To je iluzija svake epohe. Svaki socijalni sistem veruje da on predstavlja jedinu mogucu formu egzistencije za ljudska bica. Da su njegove institucije, njegova religija, njegova moralnost poslednje o cemu se moze govoriti. To je ono u sta su kanibali, egipatski svestenici, Marija Antoaneta i Car Nikolaj vatreno verovali. I to je ono u sta burzoazija i njene apologete zele da nas uvere, bez najmanje osnova, da je tzv. sistem "slobodnog preduzetnistva" jedini moguci sistem - bas onda kada on pocinje da tone.

Reforme i revolucija

Danas se ideja "evolucije" generalno prihvata, bar kod obrazovanih osoba. Ideje Darvina, tako revolucionarne u njegovo vreme, prihvacene su skoro kao ocevidne. Kako bilo, evolucija se generalno shvata kao spor i postepen proces bez prekida ili nasilnih uspona. U politici, ova vrsta argumenta se koristi kao opravdanje za reformizam. Nazalost, bazira se na nerazumevanju. Stvarni mehnizam evolucije cak i danas ostaje knjiga zapecacena sa sedam pecata. Ovo je tesko iznenadujuce posto je ni sam Darvin nije razumeo. Samo u poslednjoj dekadi ili tako nesto, sa novim otkricima u paleontologiji Stivena J. Gulda, koji je otkrio teoriju punktualnog ekvilibrijuma, demonstrirano je da evolucija nije gradualni proces. Postoje dugi periodi u kojima se ne primecuju velike promene, ali u datom trenutku, linija evolucije se prekida eksplozijom, stvarnom bioloskom revolucijom koju karakterise masovno izumiranje nekih vrsta i brzi uspon drugih.

Analogija izmedu drustva i prirode je, naravno, samo priblizna. Ali cak i najsujevernija ispitivanja istorije pokazuju da je gradualna interpretacija istorije bez osnove. Drustvo, kao i priroda, zna za duge periode spore i postepene promene, ali se ovde isto prekida tok eksplozivnim dogadajima - ratovima i revolucijama, u kojima se proces promena enormno ubrzava. U stvari, u ovim dogadajima to se javlja kao glavna pokretacka sila istorijskog razvoja. Koren revolucije je cinjenica da je odredeni socio-ekonomski sistem dostigao svoje granice i da je neposoban da razvija proizvodne snage kao ranije.

"Istorija svih dosadasnjih drustava koja su do sada postojala je istorija klasnih borbi." kaze se u jednoj od najproslavljenijih fraza u Manifestu. Ali, sta je klasna borba? Ni manje ni vise nego borba za podelu viska koji proizvede radnicka klasa. I ova borba ce uvek biti neizbezna dok produktivne snage ne dostignu dovoljan nivo razvoja da omoguce ukidanje siromastva i oskudice proizvoda i njihovu dostupnost ne samo privilegovanoj manjini vec svima. Socijalizam, stoga, nije samo "dobra ideja" koja se moze ostvariti u bilo kojoj situaciji kada to ljudi pozele. Socijalizam kao materijalna baza koja se bazira na nivou razvoja industrije, poljoprivrede, nauke i tehnologije.

Vec u "Nemackoj ideologiji", napisanoj tokom 1846-46, Marks i Engels su objasnili da: "ovaj razvoj proizvonih snaga (koji sam implicira stvarno empirijsko postojanje ljudi u njihovm svetsko-istorijskom, umesto lokalnom, postojanju) je apsolutno nuzna prakticna premisa jer bez nje je traznja jedva opsta, i sa siromastvom borba za potrepstine i svi stari prljavi poslovi bi nuzno bili reprodukovani."

Pod frazom "svi stari prljavi poslovi", Marks i Engels podrazumevaju nejednakost, eksploataciju, pritiske, korupciju, birokratiju, drzavu i sva druga zla endemicna klasnom drustvu. Danas, posle pada staljinizma u Rusiji, neprijatelji socijalizma pokusavaju da pokazu kako se ideje marksizma ne mogu upotrebiti u praksi. Oni su prevideli mali detalj da je Rusija pre 1917. bila zaostalija nego Indija danas. Lenjin i Boljsevici, koji su bili prilicno upoznati sa spisima Marksa, su dobro znali da materijalni preduslovi nisu prisutni u Rusiji. Ali Lenjin i Trocki nikad nisu imali ideju nacionalne revolucije ili "socijalizma u jednoj zemlji", a ponajmanje u zaostaloj zemlji kao sto je bila Rusija.

Boljsevici su osvojili vlast 1917 sa perspektivom svetske revolucije. Oktobarska Revolucija je bila mocan podsticaj za ostatak Evrope, pocev sa Nemackom gde bi revolucija uspela da nije bilo kukavicke izdaje socijal-demokratskih lidera koji su spasli kapitalizam. Svet je platio uzasnu cenu za ovaj zlocin, sa ekonomskim i socijalnim konvulzijama u dve dekade izmedu ratova, trijumfom Hitlera u nemackoj, gradanskim ratom u Spaniji i konacno uzasima novog svetskog rata.

Ovo nije mesto za analizu celog procesa koji se dogodio posle 1945. Dovoljno je reci da je kapitalizam uspeo jos neko vreme, sredstvima koja smo ranije spominjali, da ponovo uspostavi relativnu stabilnost, bar u naprednim kapitalistickim zemljama zapadne Evrope, Japana i SAD. Ali cak i u ovom periodu osnovne protivurecnosti nisu nestale. Za dve trecine ljudske rase, to su bile godine gladi i mizerije, ratova, revolucija i kontra-revolucija. kako bilo, bar je u industrijalizovanim zemljama bilo pune zaposlenosti, drzave blagostanja i opsteg porasta zivotnog standarda.

Sve ovo je dalo kredibilitet ideji radnickih lidera (i levih i desnih) da je kapitalizam resio svoje probleme, da je masovna nezaposlenost problem proslosti, da je klasna borba zavrsena i da je (naravno) marksizam antikvitet. Kako ironicno ove ideje zvuce danas! Sa vise od 30 miliona nezaposlenih u zemljama OEBS-a i sveprisutnim napadima na zivotni standard radnika, kontradikcije medu klasama postaju sve intenzivnije. U Evropi su se redali strajk za strajkom u Francuskoj, Nemackoj, Spaniji, Italiji, Belgiji. U SAD velicanstveni strajk UPS radnika je zavrsio pobedom i bio je upozorenje da americki radnici nisu spremni da nastave da prihvataju niske plate i lose uslove u interesu viseg profita. U Britaniji je izbor Radnicke vlade posle 18 godina vladavine Torijevaca takode pokazatelj fundamentalne promene raspolozenja drustva.

"Socijalno bice determinise socijalnu svest." Ovo je jos jedna duboka ideja koja cini osnovu istorijskog materijalizma. Pre ili kasnije, socijalni uslovi ce stvoriti promenu u svesti ljudi. Kako bilo, odnos izmedu procesa koji se odvija u drustvu i nacina na koji se reflektuje u umovima muskaraca i zena nije automatski. Da je tako, vec odavno bi smo ziveli u socijalizmu! Nasuprot verovanju idealista, ljudska misao generalno posmatrano nije progresivna vec duboko konzervativna. U "normalnim" periodima, ljudi teze da se drze poznatih stvari. Preferiraju da veruju u ideje, moralnost, institucije, partije i lidere na koje su se navikli.

Engels je jednom rekao da ima perioda u istoriji u kojim 20 godina protekne kao jedan dan, i drugih u kojima se istorija 20 godina moze sumirati u 24 sata. Dugo je izgledalo da se nista ne menja. Ipak, ispod naizgled mirne povrsine, dogada se enormno nagomilavanje nezadovoljstva, prezira, frustracija i besa. U datom trenutku, to ce izazvati socijalnu eksploziju. U momentima krize ljudi pocinju da misle svojom glavom, da se ponasaju kao slobodni muskarci i zene, kao protagonisti a ne kao pasivne zrtve. Traze organizovan nacin izrazavanja, postaju aktivni u svojim sindikatima i partijama u pokusaju da promene drustvo.

Evo jednog vaznog dela Manifesta, koji nije shvacen u dovoljnoj meri, gde mozemo procitati sledece:

"U kakvom odnosu stoje komunisti prema proletarijatu kao celini? Komunisti ne formiraju posebnu partiju suprtostavljenu drugim radnickim partijama. Oni nemaju interesa drugacijih i odvojenih od interesa proletarijata kao celine. Oni ne uspostavljaju nikakve sopstvene sektaske principe, kojima oblikuju i moduliraju proleterski pokret. Komunisti se od drugih radnickih partija razlikuju samo po:

1. u nacionalnim borbama proletera razlicitih zemalja, oni isticu i iznose zajednicki interes celokupnog proletarijata, nezavisno od nacionalnosti.

2. u razlicitim fazama razvoja kroz koje radnicka klasa treba da prode u borbi protiv burzoazije, uvek i svuda predstavljaju interese pokreta kao celine.

Komunisti, stoga, su sa jedne strane, prakticno, najnapredniji i najodlucniji deo partija radnickih klasa svake zemlje, deo koji gura napred sve ostale; sa druge strane, teoreski, oni imaju prednost nad ogromnom masom proletarijata u tome sto jasno razumeju pravac kretanja, uslove, konacne opste rezultate proleterskog pokreta."

Ovi redovi su izuzetno vazni jer pokazuju metod Marksa i Engelsa koji su uvek kretali od stvarnog pokreta radnicke klase kakav on jeste, a ne kakvim bi smo zeleli da bude. Ovaj metod je hiljadama svetlosnih godina daleko od sterilnog sektastva onih "revolucionarnih" sekti koje zivotare na rubovima radnickog pokreta i koje su organski nesposobne da uspostavljaju veze sa stvarnim radnickim pokretom.

Za marksiste, partija je na prvom mestu program, ideje, metodi i tradicije, a tek posle organizacija koja ce ove ideje preneti na radnicku klasu. U toku istorije, radnicka klasa stvara masovne pokrete da brane njene interese i menjaju drustvo. Pocevsi sa sindikatima, osnovnim organizacijama klase u odredenom trenutku radnici shvataju da je borba za parcijalne ekonomske zahteve nedovoljna. U danasim uslovima, ovaj zakljucak je apsolutno neizbezan. Bez svakodnevne borbe za napredak pod kapitalizmom socijalisticka revolucija je nemoguca. Kroz iskustva strajkova i demonstracija radnicka klasa uci i stice osecaj svoje moci. Ali, samo za sebe, ovo je nedovoljno. Cak i najcvrsci i najuspesniji strajk ne moze resiti fundamentalne probleme sa kojima se suocava radnicka klasa. Stavise, za svaki uspesan strajk ima veliki broj poraza. Cak i kada borba zavrsi pobedom, rast plata se eventualno ponistava inflacijom. Sta kapitalista daje levom rukom, uzima desnom. U periodu kapitalistickih kriza, reforme zamenjuju kontra-reforme, kao sto je pokazala Blerova vlada. To ima svoju logiku. Ako neko prihvati kapitalisticki sistem, mora prihvatiti zakone kapitalizma. Ako kazes "A" moras reci i "B", "C", "D" takode. Nezaposlenost, privatizacije, rezovi u socijalnim davanjima proisticu iz opste krize kapitalizma. Ovo je politicko pitanje koje se ne moze resiti samo industrijskom akcijom, iako je ona znacajna. Nuzno je ici preko granica sindikalnih aktivnosti i preci na plan politicke borbe.

Sindikate i masovne radnicke partije je stvarala radnicka klasa kroz generacije borbi i zrtvovanja. Cela istorija pokazuje da radnici nece odbaciti svoje masovne organizacije pre nego sto ih isporbaju u praksi vise puta. Pre skoro sto godina, sindikati su kreirali Laburisticku partiju da bi predstavljala radnicku klasu u Parlamentu. Laburisticka partija je formirana kao politicki izraz sindikata. Ali masovne organizacije ne egzistiraju u vakuumu. Stalno su pod pritiskom vladajuce klase koja u svojim rukama drzi mocna sredstva ubedivanja - stampu, televiziju, Crkvu, i hiljadu drugih nacina ostavrivanja pritiska, uticanja i korumpiranja predstavnika Laburista. Skorasnji skandal oko donacije miliona funti Laburistickoj partiji od biznismena je samo vrh velikog ledenog brega. Biznismeni ne daju tolike sume nizasta! Cak i ako iskljucimo fakticku korupciju, pritisci velikog biznisa na lidere Laburista su ogromni. Desnicarski lideri nemaju problema da se prilagode ovim uticajima jer oni sami srdacno velicaju kapitalisticki sistem. Stvarno je ironicno da oni pevaju hvalospeve "trzistu" upravo u trenutku kada ono pocinje da se rusi. Laburisticki lideri desnog krila slepo pokusavaju da se baziraju na kapitalizmu koji vise ne postoji. Oni predstavljaju proslost, a ne buducnost. Iako sebe tretiraju kao velike realiste, u stvari su najgora vrsta utopista. Njihov uticaj na Laburisticku p. ce biti slomljen na osnovi dogadaja u narednom periodu.

Kako bilo, polozaj levih reformista nije mnogo bolji. Iako se oni ispravno suprotstavljaju politici kontra-reformi koje sprovodi desnica, u praksi ne nude nikakvu alternativu. Dok prihvataju kapitalisticki sistem, zeleli bi da rade u meksoj, blazoj varijanti. Ovo je kao traziti od tigra da jede travu umesto mesa! Ako sve vlade na svetu sprovode istu politiku rezova, to nije zbog njihovog izbora, vec izraz cinjenice da je kapitalizam u dubokoj krizi. Pokusaj da se vrate kejnzijanske politike finansiranja deficita ce izazvati eksploziju inflacije. Za radnicku klasu, izbor izmedu inflacije i deflacije je izbor izmedu smrti vesanjem i sporog pecenja na varti. Ne zelimo ni jednu ni drugu stvar, vec jedino pravo resenje, a to je socijalisticka transformacija drustva.

Jedini put

Kada su Marks i Engels pisali Manifest, bili su mladici od 29 i 27 godina, respektivno. Pisali su u periodu crne reakcije. Radnicka klasa je ocigledno bila nepokretna. Sam Manifest je napisan u Briselu, gde su autori bili primorani da pobegnu kao politicke izbeglice. I ipak u trenutku kada je Manifest Komunisticke Partije prvi put video svetlo dana u februaru 1848, dogodila se erupcija revolucije na ulicama Pariza, i u narednim mesecima se kao pozar sirila kroz skoro celu Evropu.

Ako ista iz kasnije istorije treba da nas nauci, onda je to ovo: niko i nista ne moze slomiti nesvesnu volju radnicke klase da promeni drustvo. Istina, bilo je mnogo tragicnih poraza, kao sto je poraz revolucije iz 1848, Pariske Komune, i sada konacne likvidacije poslednjih preostalih dostignuca Oktobarske Revolucije u Rusiji. A ipak, u svakom od ovih slucajeva, radnici su se uvek oporavljali od efekata svakog unazadivanja i vracali se na put borbe, i to iz vrlo jakog razloga, jer nisu imali alternativu. U retrospekciji, cak i najzesci porazi izgledaju samo kao epizoda u dugoj borbi radnicke klase da postigne svoju konacnu emancipaciju.

Kako bilo, istorija nas uci jos necemu. Da bi se uspelo, nije dovoljno biti spreman na borbu. Nuzno je boriti se svesno, biti naoruzan naucnim programom i perspektivom. Bez ovoga, pobeda ce nam uvek izmaci. Ali takve stvari ne padaju sa neba. Nije moguce improvizovati program, taktiku i strategiju kada su mase vec pocele da se krecu ka suprotstavljanju postojecem redu. Te se stvari moraju pripremiti unapred. Nuzno je pridobiti jedne i druge, obrazovati i trenirati marksisticke kadrove, integrisane u svaku fabriku, rudnik, kancelariju, skolu i univerzitet, aktivne u svakom sindikatu i ogranku Laburisticke Partije, u svakom komitetu upravnika prodavnica i trgovackom savetu. Nuzno je sprovoditi strpljivi pripremni propagandni i agitacioni rad, povezujuci svakodnevne borbe radnika i mladezi u sveopstu perspektivu socijalisticke transformacije drustva. Na ovaj nacin mozemo pripremiti teren za dramaticne dogadaje koji predstoje, ne samo Britaniji, vec i Evropi i svuda sirom sveta.

Uprkos svim naporima njegovih protivnika, marksizam je danas ocuvao svoju punu validnost, i kao precizna analiza danasnjeg drustva i kao borbeni program za njegovu promenu. Moze biti samo da se ovaj ili onaj detalj promenio, ali fundamentalne ideje Manifesta Komunisticke Partije su i danas relevantne kao sto su bile kada su prvi put napisane. Zaista, u nekim aspektima su i istinitije. Revolucija 1848. je harala Evropom, ali je imala mali eho napolju. Veliki talas revolucija koji je proizasao iz Oktobarske Revolucije 1917. uticao je ne samo na Evropu, vec i na Kinu, Indiju, Persiju i Tursku. Ali sada, isprepletenost cele planete svetskim kapitalizmom priprema jos dramaticnije dogadaje. Takav je stepen medusobne povezanosti da mozemo predvideti sa sigurnoscu da ce pobeda radnicke klase u bilo kojoj znacajnoj zemlji brzo voditi zbacivanju kapitalizma u jednoj za drugom zemljom, postavljajuci temelje uspostavljanja Socijalisticke Britanije, Socijalistickih Sjedinjenih Drzava Evrope i Socijalisticke Federacije celog sveta.